BOŽE - Snežana Vlajnić Kostić

Snežana Vlajnić Kostić

Dobro jutro dragi nasi prijatelji, delimo svakodnevno sa vama nase trenutke obojene raznolikim bojama, svetlim i tamnim. Jucerasnji dan je protekao u veoma dobrom raspolozenju. Posetila me je moja najbolja prijateljica, jedna od retkih osoba koja me I u potpunoj tisini I tami cuje. Usledilo je I veoma, veoma prijatno iznenadjenje . Prvi put nas je posetila skolska drugarica naseg Alexa, Marina sa svojom majkom darujuci mu neopisivu radost . Kako to obicno biva posle kise dolazi sunce a posle sunca kisa I ciklicno se kroz citav zivot ponavlja tako je I protekla noc za mene bila veoma bolna nakon jednog otvorenog I iskrenog razgovora. Istina zaista zna da izazove jak bol ali ona je I izvor nase snage I moci da se dignemo iz pepela. Zahvalna sam svom suprugu I ponosna na njega, jer trebalo je dosta hrabrosti da mi otkrije neke do sada dobro srkivene istine koje sam ja iskreno receno naslucivala, neke u medjuvremenu I otkrila zahvaljujuci svojoj dobro razvijenoj intuiciji i na bazi svih zbivanja I ophodjenja nasih “Prijatelja”I nasih najblizih clanova porodice prema meni I nasem sinu. Svetla tacka u mracnom tunelu je iskrenost mog supruga, njegova ljubav prema nama I cinjenica da nije podlegao savetima svojih / nasih zajednickih dugogodisnjih “Prijatelja” I svojoj najblizoj rodbini. Razgovor je ostavio na mene snazne utiske koji su me u jednom trenutku savladali, oteli mi san, uskratili da docekam svanuce uz radost I osmeh, razbili su me u komadice I jedino sto znam je da su me nadvladale emocije koje sam izbacila iz sebe na nacin koji najbolje znam a to je da ih pretocim u pisanu rec. Tako su nastasli stihovi koji slede… Limassol Cyprus, 06.01.2104 04:30 pm On dolazi I odlazi… Kao plima I oseka Gord I hrabar Uzburka usamljene talase izneverenih dusa U ovoj tihoj bezbojnoj noci kraj carobnog stabla srebrnih maslina. Preda mnom stoji Kao ledeni vrh bezimene planine Izranja iz dubina raskomadanog mora mojih nedovrsenih snova. Dolazi I odlazi Brzinom crne smrti Na obroncima provalije Nasukanih ljudskih sudbina. Oplakujem platno na kom spoznah i oslikah svoj zivot. Dva crna vlazna oka mog vernog psa gledaju me u mraku. O Boze ,uzmi me pred svitanje uz zvuke violine I mirise levande Il’ daj mi blagoslov, melem sveti da zacelim rane duse svoje. Sin nas stade ispred mene Sa blazenim osmehom, Tamjanom, ruzmarinom I krstom u ruci. O Boze hvala tvojoj milosti. On dolazi I odlazi Gord I hrabar Svaka mu izgovorena rec produbljuje moje nezaceljene rane. Uz dasak vetra lebdim izmedju svetla I tame. On dolazi I odlazi Gord I hrabar Rekose mu najblizi “prijatelji” savetodavci I majka njegova Da sin nas bezvredan je, ruglo , osusena grana na stablu zivota Njegovih djeda I pradjeda , da nikada izroditi srebrne listove nece I zato da svoje seme zaseje u matericu mladu koja ce mu zdravog naslednika izroditi i nas sin ce brata/sestru dobiti a stablo zivota se nece iskoreniti. O Boze, uzmi me pred svitanje uz zvuke violine I mirise levande Il’ daj mi blagoslov, melem sveti da zacelim rane duse svoje. Uslisi molitve moje, zaceli slomljena krila andjelu mom, Sinu mom, svetlu mom … Il pretvori ga u najsvetliju zvezdu u kolevci neba tvog. Vidis li koliko je kapljica mojih suza pokajanja I oprostaja u vazduhu? Pretvaraju se u mirise ruzmarina na zaristu oholih korova sagorelog stabla zivota njegovih djeda I pradjeda. Ne podnose blago kose okice sina moga, ta dva neba plava U kojima neizmerna ljubav I svetlo odsijava. Slepi su da vide, da na njemu hladnoca zasija I da led na vrhovima bezimene planine otapa Da svaki kamen po kome on gazi svetloscu zablista. O Boze, ti znas , kada on kleci pred ikonom tvojom ti ponekad suzu pustis I ljudske duse poveruju da se cuda desavaju sem njih nevernika, njegovih djeda I pradjeda I zive mu majke tvrdoga srca, odrekla se mene I sina mojega po rodjenju njegovom. On dolazi I odlazi Gord I hrabar Uzburka usamljene talase izneverenih dusa U ovoj tihoj bezbojnoj noci kraj carobnog stabla srebrnih maslina. O Boze, vidis li da se ljudske zveri pripitomile nisu? Vidis li da su me raskomadale , I onaj cvor na crvenoj niti koja me sa tobom povezuje Vidis li Boze da neprekidno place. O Boze, uzmi me pred svitanje uz zvuke violine I mirise levande Il’ daj mi blagoslov, melem sveti da zacelim rane duse svoje. 

Autor : Snezana Vlajnic Kostic