ČEKAJUĆI GODOA

Zoran S.Piljević

ČEKAJUĆI GODOA

Veliko delo pesnika i pisca Semjuela Beketa.

Sa kojim sam se susreo kao mlad davnih osamdesetih,

kada sam bio na početku svog stvaranja. Kad je moja senka

dolazila sa istoka, i kada sam spoznavao pisanje.

Perom svoje bele golubice, samo što namerila je da uzleti

prema nebu, zastade i pruži jedno svoje pero i reče

,,Uzmi ovo pero, možda će ti trebati, piši, mada od tog pisanja

nećeš se hleba najesti i vina crnog napiti, nećeš se nešto ni proslaviti.''

-reče moja bela golubica i nastavi ,,Osim što ćeš oplemeniti svoju

dušu i poneku koja ti pročita neku zalutalu pesmu.'' I nesta

u visinama u njedrima nebesa. A ja sa tim perom sve ove godine,

evo putujem nedokučenim putevima i ploveći nepreglednim pučinama

stihova. Ispisujući stranice života između dve korice knjige.

Čekajući na onog gospodina Godoa iz dalekih osamdesetih,

spreman da pomerim brda i planine i sa najvećeg vrha dohvatim

zvezdu padalicu. Čekao da donese torbu sa svojim obećanjem, čekao.

čekao, sam!

I prve noći, Godoa ne bi,

al' dođe jedan patuljak sa sedom bradom,

i reče,, Ne brini doći će sutra!’’- I ode negde u neku njegovu daljinu.

poverovah i nastavih da čekam.

Druge noći ponovo dođe patuljak, ali neki drugi,

meni nepoznat, kojeg ranije nisam viđao.

i reče: ,,Ne brini doći će sutra, samo bolje je da ga sačekaš noću,

jer noću je obećanje nekako punije, izgleda nekako veće.

Pa kad ga pogledaš a tebi zaigra srce,

i sva toplina je oko njega,

gledaš u ono obećanje i ono gleda u tebe

svom svojom bespoštednošću, i raskoši.''

Al' samo da pristigne gospodin Godo sa onom njegovom torbom

obećanja.

I kako ode onaj patuljak,

iza njega se pojavi pajac, sa prelepom šarenom kapom

u desnoj ruci je držao narandžu,

a u levoj lepu crvenu jabuku,

i kada dođe do mene pruži mi onu narandžu u desnoj ruci.

,,Ja volim jabuke!'' – Progovorih.

,,Volim i ja!'' – Reče pajac I nastavi.

,,Bolje je da uzmeš jednu moju šarenu laž, ona nema postojanu

obaveznost’’ – Malo zastade i nastavi.

,,Pogledaš je pa ako ti se svidi uzmeš, i kad je razgolitiš,

nećeš se razočarati njenom lepotom''.

,,Ne ipak ću ja sačekati ovo obećanje!'' – Odgovorih.

,,Kako hoćeš!'' – I nesta u velovima noćnim.

I kako čekanje hita u nedogled pomislih

,,Prevario je on i Beketa, zašto ne bi i mene?

Zato ga se oslobodio kao vrelog žara sa opečenog dlana.''

A ja i dalje čekam, i u tom čekanju kroz vekove,

setih se jedne svoje misli, koju sam skoro negde izgovorio.

,,Obećanje je tanka nit za koju se očajnik drži!''

I moja senka je već dobrano umorena

i zapućena prema zapadu.

Čekam i sve moje pesme pod perom bele golubice, napisane.

I vidim sa ovog visokog brda da plovidba se sprema,

jedra se nadimaju pod dahom severnog ledenog vetra.

A ona neće da čeka!

Neće ni onog Beketovog Godoa ni njegovo obećanje

iz sjajne torbe, vekova.I neće ni svi stihovi moji.

Piše: Zoran S. Piljević

,,PTICE U NJEDRIMA''