KOLEVKA OD ZVEZDANOG PRAHA -

Nada Aničić Crljanić

BOŽIĆNA INSPIRACIJA

KOLEVKA OD ZVEZDANOG PRAHA

Nekada davno, pre mnogo godina namotanih na vreteno dugih koliko i moje srebrne vlasi kojima se ne vidi kraj, ni ja ih ne mogu sagledati njihova dužina prevazilazi svako sećanje- prešavši rukom preko svilenog prevesa u kosi čovek sa osmehom na licu koje je imalo boju sunca na sebi nastavi priču;

- Stanovnici velike zemlje čekali su da im u domove i ambare, pašnjake i reke i u srca njihova dođe sveopšta radost – reče posetilac kojem je lice svetlelo kao sučev zrak.

-Kada to dogodi govorili su osvit dana će biti čist kao staklo mirnog jezera.

Pucnuće i najmanji mehur tuge i rasprišiti na svetlom zraku.

I ovo naše Sunce razliće se radosno kao reka. Nebo od zlata biće naše nebo. Srebrni zrak koji se udeva u oblake splitaće svoje niti međ palmine grane i mlade šimšire, u kosmatim hrastovima gnezdiće gnezda svoja.

Verovali su da će na njihovim poljima procvetati mirisni krinovi i ruže, krupne bele ruže sa sedefnim prahom na vrhovima latica a ptice da će sa dalekih putovanja doneti mirne strpljive pesme.

-Doći će trenutak rođenja sveopšte radosti o kojoj se priča po trgovima, o kojoj šapatom krošnje šumi drveće, koju ogalšavaju ptice u nebesnim stanovima.

I sve će biti drugačije, poverljivo su prenosile ptičijim jezikom priču s kraja na kraj zemlje. Oni najmudriji među njima klimnuvši glavom u znak odobravanje rekoše:

- Ako budemo strpljivo čekali da mudre ribe isprave tok nemirne reke, a mi pođemo plavim tragom strpljivih ptica u pravcu odbleska krilate zvezde, stićićemo do kolevke od zvezdanog praha u kojoj spava dete čije lice krasi osmeh kao belu ružu leptirov dah.

Pogledavši znatiželjnu decu svetli posetilac osmehom prekri toplu sobu a potom videvši da će uskoro ponoć sesti u krilo starog časovnika i svečano objaviti trenutak sveopšteg veselja on prekrsti ruke na grudi pritom blago poklonivši se deci pogledom uzvisi svoju svetlost, vinu se među zvezde.

Marko dečak kovrdžave kose sa očima žar ptice zausti da nešto upita neobičnog posetioca ali mu reči kao ptice prigrliše oblake okačene na prozor sobe.

U tom trenutku snežni uvojak otškrinu jedno radoznalo prozorsko okno i na tople prostirke pokrivne ko dunja žutom slamom, poput princeze graciozna ušetala je istog trenutka mesečinom okupana noć.

Niz ulicu poput balerina plesale sanke ukršene hrastovim grančicama.

Iz susednog šora dopirala je pesma tamburaša i polako se približavala zidinama bele crkeve.

- Na sve strane sveta- neko tamo reče- nebo se okitilo lepotom.

- Pogledajte – jedan od prisutnih pokaza u pravcu velikog hrasta na istočnom delu crkvenog dvorišta na kojem se kao veo od tila ka nebu podizao neizmerno veliki svetlosni zrak. Zlatan žbun kose ukrašen zvezdama.

I dok je pesma širila krila i polako uzletala ka otvorenom nebu na gde su cvetale bele čipke iznad krova stare seoske crkve zatreperila je kolevka od zvezdang praha.

Svetla kao osvit nasmejanog jutra.

Ista baš kao u priči suncem okupanog posetioca.

Pored uzglavlja kao cvet belog krina lebdeo je miris Majke.

Odnekud doleteli suncoliki mladići pridržavali su veo okićen cvetnim vencima nežno pokrivajući radosno dete.

Niz plave prste oblaka prosuo se mesečev sjaj sitan iskričav kao pšenična zrnaca.

-Toplina Božija – radosno uzviknuše svi oko crkve podigavši ruke visoko ka nebu.

U buketima mirisne latice sa procvalih žbunova klizale su se niz dlan vedog neba.

Nebo u ružama i mirisima.

Na vrata svih srca u privseku naizane pesme treperile su nženo a svuda naokolo pljuštala je zvezdana kiša.

Neko od prisutnih pored velikog ognja na gde su goreli hrastovi badnjaci pronađe krak zvezde i radosno uskliknu; „ Hristos se Rodi!“

Iz okolnih šuma hrastovih sa obala široke reke i dalkih okeana čulo se odjek; „ Vaistinu se rodi!“

Iznad sela u poljupcu snežno bele ruže gorele su zlatne vatre.

Tople tek toliko da ogreju srce.

Mnogi su prilazili ognjenom izvorištu ukrašavajući svetlim nitima lice.

Pri vrhu plamena pretvrale su se u iskričave zlatne kokice koje su svoje stanište nalazile u svili neba.

Sve do jutra uz pesmi i ugru poigravala je snežno bela noć.

Skautala kao bela balerina na svečanom podijumu.

A nebo, nebo je odasvud mirisalo na poljupce.

Marko – nežnim glasom kao kada šapuću mlade trave pozvala ga je budna majka čekajući svoga sina pored postelje ukrašene zvezdanim prahom.

– A sada malo odspavaj sine –šapnula mu je na uho.

– Svetli san malog Isusa će tebe da čuva. I sve što budeš kroz svoje snevanje poželeo i one želje koje na javi budan izgovoriš biće ti ispunjene. Svi tvoji željeni darovi biće tebi pokonjeni. Dobićeš ih sve.

-I zvezdu pravačicu? – upita Marko. – Punu korpu suvih šljiva, knjigu koja se sama uči i belo jagnje pored moga kreveta. Hoću li sve to dobiti mama? – reče sada već utonuvši u blagi polusan.

-Hoćeš -odgovori mu majka izlazeći iz sobe nečujna tiha kao mesčev zrak kad se udeva u prvo svanuće.

Negde iz nekog kraička tople kuhinje dopirao je primaljiv miris šećernih kolača a iz kolevke koja se nežno njihala u kao dukat žutoj slami na talsima pesme razlila se uspavanka milujući nevino lice deteta.

Cvetom mraza ukrašena reka grlila je budne obale.

Ispred prozora dečije sobe kao paperje juš uvek su padale zvezde u sedefni sneg.

Blesak jene od njih ovorio je vrata velikog svanuća.

Nada Aničić Crljenica

Objavljeno u časopisu Srpske Pravoslavne Crkve „ Glasnik“

za područje pravoslavne opštine u Dizeldorfu