Ana Ivana Žigić
PRIČA MOGA OCA (napisala Ana Ivan Žigić) NA DANAŠNJI
DATUM JE ROĐEN
Otac moj
umeo je lepo da priča
već odrasloj
objašnjavao mi razne stvari
onako,običnim rečima
kako je znao
Netremice slušala sam,
mirnim glasom pričao bi
pritom,radničkom rukom
milovao me po glavi
ZAPAMTI
iz svoje kože pobeći ne možeš
noktima zagrebi po koži
duboko do krvi
od bola da poželiš svući
ovo što se koža zove
prvo,pravo
jedino odelo što nosimo
neko žuto,neko crno,neko belo
od rođenja pa do smrti
boja kože uvek ista
Koža je ljuštura tvoga tela
tačno po meri,dok živiš
godine po njoj će šarati
pisati,ostavljati traga
prve ljubavi,strahove
znanja,laži,greške
sve,baš sve
ispisano na njoj biće
bez greške,bez ispravljanja
A ispod ljušture
rana do rane, krivce ne traži
rane moraš znati da nosiš
novim ranama prkosiš
uvek pozitivna
hrabro istinu u oči gledaj
pokreni krvotok, vijuge
nađi mesto gde život buja
gde ljubavi izvor ima
zadnju kariku u životu, ne hvataj
ŠTAP OČAJNIKA
ŽIVOT,samo život
tvoj put da bude
ranjeno telo u koži smiri
nastavi da živiš
s osmehom na licu koračaj dalje
kada ti teško bude i tad
na druge pomisli,možda je
u njihovoj ljušturi mnogo gore
Nema komentara:
Objavi komentar