Mika Vlacović Vladisavljević
Ноћас негде кроз тишину
трске и палацике
у бари складне шаљу ноте
одсјајем месечине
тихима умивајући погледе
сузне.
Сутони дремљиви чекају праскозорје
да ослика сенке
које су тамо далеко у
топлој радости детињства.
Неуморни у бари
освежени јутром на пут
крећу
муљ не додирујући
поветарцима
што миле звуке кроз шаш
простиру
подижући душу да
бесмртност загрли.
Мика Влацовић
Владисављевић
сликар Анђелка Карајовић
Nema komentara:
Objavi komentar