Rade Pantelić
ЗОРО МОЈА
Море таласе од стене ломи,
све се некако спонтано креће.
Ноћ беше она топла и тиха,
ни ветра нема лист да покреће.
Нема да шуми тамарис југа,
нема ни сунца тек ће стићи.
Одмор је на крају,још само дан,
па својој кући ваља се ићи.
Из ове црвени стране истока,
осећам да ће сјајно синце изићи.
Осећам да ће бити топло,
да се излегу мали галебићи.
Осећам живот,док љубав траје,
у изобиљу на све стране.
Љубав је створена за сва бића,
и никад неће да престане.
А ти си моја велика љубав,
ти жено лепа очију плавих.
Ти си ми као мит и као легенда,
и права жена у мојој јави.
Твоје лепоте,море милује,
у току дана на нашој плажи.
А моје тело љубоморно,
крај свога тела тебе тражи.
Желим твоје руке око мог врата,
желим да тако дуго стоје.
Желим да уздишеш у мом загрљају,
желим да ме зовеш, мило моје.
Београд,18.01.2014.г. Аутор:Раде Пантелић
Nema komentara:
Objavi komentar