Radojka Satori
„ SLOŽNA BRAĆA“
U maloj ulici, koja je vodila prema parku i imala tu
sreću da se nalazi iza moje škole, nalazila se jedna neugledna poslastičarnica.
Zvala se „Složna braća“.
Ali sve cure iz moje škole znale su samo jednog brata,
lepog albanca kome nismo znale ime. Zvale smo ga Lepi. Lepi je bio mlad, jedva
dvadesetak godina, imao je ruke bele kao sneg,oči plave kao nebo i pogled...
najstidljiviji pogled koji sam u životu videla. Lepi je bio oženjen, oduvek.
Lepi je valjda rođen kao oženjen... nekom zabrađenom, sitnom ženicom. Nju smo
viđale samo jednom godišnje, na neki njihov praznik, kad Lepi prošeta gradom sa
svojom sitnom ženicom i još sitnijom dečicom. Njegovi stari roditelji, ozbiljni
i namršteni, tada idu za njima, svečanim korakom, na samo par stopa... i prate
ih u tišini. Svake godine, u isto vreme, Lepi prošeta gradom i pokaže nam,
nevoljko, da on već sve ima, oduvek.
Lepi nas je svim ostalim danima služio domaćom
limunadom, svaki dan, cele godine. Pravio je najslađe krempite u gradu i
ludački dobre, neponovljive išlere... lizale smo prste pred njim. Namerno.
Gledale smo ga pohotno i kikotale se kad on okrene leđa i pođe po novu limunadu
ili kolač. Srećom, bila je to jeftina poslastičarnica a i Lepi nas je često
častio kad bi u vrele, letnje dane svratile. Častio bi nas „kuglom posebnog
sladoleda, onim što ga je napravio baš to jutro, samo za nas, malaga je to...
malaga nije mala stvar, ne ume svako da je napravi...“
-Lepi, šta je to „malaga“?- pitale smo jednom
znatiželjno.
Lepi je setnim glasom rekao:
-Malaga je čežnja... malaga je ono što oduvek želiš a
nikad nemaš. To je malaga.
Ućutale smo. Nismo se nikad više kikotale kad Lepi
okrene leđa našem stolu. Lepi je bio čovek. Lepi je bio naša malaga a mi
njegova. Nema u tome ničeg smešnog.
Lepi, uvek smo te volele... pravio si najluđu malagu na
celom prokletom svetu! Strašno mi je žao što su te uplašili devedesetih i što
si zatvorio „Složnu braću“. Žao mi je, Lepi! Žao mi je što neki od tvojih
sinova ne prave malagu nekim novim curama. Žao mi i „Složne braće“... nema više
takvih poslastičarnica u mojoj ulici.
Nema komentara:
Objavi komentar