Diskriminatorski stavovi zastupljeni u institucijama

Diskriminatorski stavovi zastupljeni u institucijama             

Objavljeno : 31.01.2014.             

Više od petine predstavnika javne vlasti u Srbiji ne zna da je svaka vrsta diskriminacije zabranjena zakonom, a veliki je procenat onih koji tolerišu takvo ponašanje, rezultat je istraživanja koje je predstavila Kancelarija poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Većina zaposlenih u institucijama samo se deklarativno suprotstavlja diskriminaciji i smatra da je najviše ima u zapošljavanju. Rezultati istraživanja pokazali su i da diskriminacije ima manje u Beogradu i Vojvodini nego u ostatku Srbije, kao i da su poslanici republičkog parlamenta svesniji diskriminacije nego predstavnici lokalnih vlasti.

  

Istraživanje koje je 31. januara predstavljeno u beogradskom Medija centru pokazuje da trećina predstavnika javne vlasti misli da govor mržnje nije protivan zakonu.

Kancelarija poverenika za zaštitu ravnopravnosti sprovela je istraživanje između 3. i 30. oktobra 2013. godine a obuhvatilo je 1.352 predstavnika institucija iz Vlade Srbije, Skupstine Vojvodine, lokalnih uprava, sudova i tužilaštva.

"Mnogo je onih koji smatraju da su diskriminisane grupe same odgovorne za svoj položaj i da je odgovornost za borbu protiv diskriminacije na samim građanima, a ne na nadležnim institucijama, odnosno državi", kazala je poverenica za ravnopravnost Nevena Petrušić.

Prema njenim rečima, više od polovine ispitanih predstavnika javne vlasti smatra da su se u institucijama u kojima rade iznosili diskriminišući stavovi ili sprovodilo diskriminišuće ponašanje.

"Predstavnici javne vlasti smatraju da među njihovim kolegama postoje predrasude prema LGBT osobama, obolelim od HIV, Romima i deci sa smetnjama u razvoju. Čak 40% smatra da bi se većina njihovih kolega složila sa tvrdnjom da je homoseksualnost bolest", kazala je Petrušić.

Predstavnici institucija smatraju da diskriminacije ima najviše u zapošljavanju.

Većina zaposlenih u inistitucijama ipak se samo deklarativno suprotstavlja diskriminaciji - dve trećine ispitanika je izjavilo da se verbalno suprotstavlja svojim kolegama koji vrše diskriminaciju, ali je samo 4% diksriminaciju prijavilo nadležnima.

Istraživanje je pokazalo da su poslanici republičkog parlamenta osetljiviji i svesniji diskriminacije od predstavnika lokalnih vlasti. Diskriminacija je manje rasprostranjena u Beogradu i Vojvodini, nego u ostatku Srbije.

Sami predstavnici javne vlasti kao institucije u kojima ima najviše diskriminacije doživljavaju sudove i tužilaštva.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti najavila je da će upravo na osnovu ovog istraživanja predstavnicima državnih institucija poslati preporuke kako da poprave svoj rad i smanje diskriminaciju.

Direktorka programa Ujedinjenih nacija za razvoj Irena Vojackova Solorano poručila je vlastima u Srbiji da cilj treba da im bude nulta tolerancija na diskriminaciju.

"Upravo ovo istraživanje treba da odredi i mere koje treba sprovesti kako bi se diskriminacija smanjila i kako bi sve javne službe radile u najboljem interesu građana", kazala je Vojackova Solorano.

Neki rezultati

Većina predstavnika organa javne vlasti (74%) slaže se da diskriminacija postoji u Srbiji, svaki peti (21%) smatra da je veoma zastupljena, a svaki drugi (48%) da je uglavnom zastupljena. Čak 29% predstavnika organa javne vlasti ocenilo je da je lično bilo izloženo diskriminaciji.

Velika većina predstavnika organa javne vlasti (preko 80%) ne smatra da su nacionalne manjine u Srbiji (Jevreji, Mađari, Hrvati, Muslimani odnosno Bošnjaci) diskriminisane.

Izuzev Roma, prema mišljenju predstavnika organa javne vlasti, nacionalne i verske manjine u Srbiji imaju jednak tretman kao i ostali građani, to jest ne prepoznaju se kao diskriminisane grupe.

Istraživanje je pokazalo i da polovina predstavnika izvršne i zakonodavne vlasti koji znaju da je diskriminacija zakonom zabranjena (49%) ne zna ni za jedan drugi zakon koji zabranjuje diskriminaciju.

Najpoznatiji antidiskriminacioni zakoni su Zakon o ravnopravnosti polova (10%), Zakon o radu (6%), Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom (6%) i Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina (4%).

Međutim, među pomenutim zakonima su i oni koji zapravo ne postoje, na primer zakon o zabrani govora mržnje koji je navelo 3% anketiranih.

Ako se izuzmu predstavnici sudske vlasti i tužilaštava, dve trećine (65%) predstavnika organa javne vlasti smatra da je govor mržnje zabranjen zakonom, 18% smatra da nije, a 17% ne zna da li jeste ili nije.

Takođe, dve trećine (67%) predstavnika organa javne vlasti smatra da govor mržnje postoji u Srbiji (pritom 19% misli da je veoma izražen), gotovo trećina (32%) smatra da, ipak, govora mržnje u Srbiji nema a samo 2% da ga uopšte nema, dok 30% na govor mržnje u Srbiji gleda kao na povremenu i sporadičnu pojavu.

Istraživanje je pokazalo i da čak 73% predstavnika organa javne vlasti smatra da se država problemom diskriminacije bavi manje nego što je potrebno. S druge strane, 21% predstavnika organa javne vlasti smatra da se država tim problemom bavi taman koliko treba, a 4% predstavnika da se bavi više nego što je potrebno.

Kao razloge zbog koji se država više ne bavi problemom diskriminacije predstavnici organa javne vlasti navode nedostatak političke volje (32%) i postojanje prioritetnijih problema (31%). Još 19% smatra da država ne prepoznaje značaj problema diskriminacije u dovoljnoj meri, dok 17% smatra da problem leži u tome što i među odgovornim ljudima u državnim institucijama ima onih koji imaju predrasude i skloni su diskriminacionom ponašanju.

Izvor: Beta, EurActiv.rs

Foto: Medija centar

http://www.euractiv.rs/ljudska-prava/6820-diskriminatorski-stavovi-zastupljeni-u-institucijama-