Gordost i
predrasuda
Radio
Sloboda | 03/02/2014
U moru
publikacija posvećenih oslobađanju Hodorkovskog, mnogi autori s ukusom i
podrobno raspravljaju o tome zašto je Putinov najznamenitiji zatvorenik pušten
na slobodu. Predlažu se razne oštroumne verzije terija zavere. Na fonu ovih
zanimljivih diskusija, iz fokusa javnog mnjenja je potpuno nestalo jedno, po
našem mišljenju mnogo važnije pitanje: a zašto je Hodorkovski uopšte morao da
provede deset i kusur godina u tom kaznenom paklu? Šta je zapravo bio njegov
prestup?
„Gordost“
– uslužno nam suflira kremaljska propaganda kroz usta publiciste hitno poslatog
na ručak s tek oslobođenim Hodorkovskim: „Hodorkovski je veoma tačno izmerio i
ocenio svoju kaznu. On smatra da je iskupio svoj greh. Uostalom, baš kao što je
i on sam to objasnio na svojoj prvoj konferenciji za novinare u Berlinu.“
Teza o
„gordosti“ nije nova. Ona se organski nastavlja na priču o „nadmenosti“ koju je
sve godine zatočeništva Hodorkovskog razglašavao gospodin Jurgens,
glasnogovornik ulizičkog Saveza ruskih industrijalaca i preduzetnika. Čak i
kada bi tim „zaslužnim“ ljudima poverovali, ovo tumačenje događaja ne nudi
nikakvo objašnjenje. Nadmenost i gordost se ne mogu svrstati u uzroke. To su
samo posledice kojima se zaobilazno objašnjavaju emotivna stanja i neki
postupci Hodorkovskog nakon nesreće koja je zadesila njega i njegovu kompaniju.
Budući da
se ovde radi ne toliko o ličnoj sudbini Hodorkovskog, koliko o sudbini
ekonomskog i političkog sistema postkomunističke Rusije, meni se zapravo čini
da poslovni svet i politička klasa Rusije potpuno svesno izbegavaju ozbiljnu
analizu događaja iz 2003. I stvarno, ruska „elita“ se tokom čitave njene
četvrtvekovne istorije pokazala kao prilično nedolična. Dozvoliću sebi tu
slobodu da prekršim ovu kolektivnu omertu i da vam, oslanjajući se na neke
fragmente biografije Hodorkovskog, ponudim svoj kratki kurs istorije novog
ruskog kapitalizma.
Hodorkovski
i ja smo se površno poznavali, pisali jedan drugom dok je bio u zatvoru, a prva
pisma smo počeli da razmenjujemo još 1997. Hodorkovski je tada u Nezavisnoj
gazeti objavio jedan dugačak tekst (na celoj stranici), članak čiji bi se
sadržaj ukratko mogao svesti na sledeću tezu: „Najunosniji posao u Rusiji je
politika i tako će uvek biti. Mi smo među sobom bacali kocku ko će od nas otići
u vladu. Kocka je pala na Vladimira Potanjina i on je na tom mestu mnogo toga
uradio za svoju kompaniju ONEKSIM. Sledeći put će u vladu poći neko drugi.“
Kao što
vidite, sasvim u duhu čuvenog trijumfalističkog manifesta Borisa Berezovskog,
objavljenog u oktobru 1996: „Mi, nas sedmorica najbogatijih biznismena u
Rusiji, uložili smo ogroman novac u predizbornu kampanju Jeljcina, unajmili
Čubaisa kao glavnog menadžera te kampanje i na kraju Jeljcinu obezbedili
pobedu. Sada je došlo vreme da uberemo plodove naše pobede i da zauzmemo
ključna mesta u vladi“. I tu nema ničeg čudnog, jer budući da je Hodorkovski
tada bio jedna od ključnih figura te grupe „sedmorice bankara“ (семибанкирщина)
i on je, kao i svi ostali, isto tako mislio. Pri čemu su svi oni iskreno
smatrali da sve što je dobro za njih, mora biti dobro i za celu zemlju.
Ja sam
tada redovno pisao za Moscow Times i u svojoj rubrici sam se oštrom kritikom
obrušio na članak Hodorkovskog. Na ugovoreni dan, za mene sasvim neočekivano,
moja se kritika nije pojavila na stranicama novina. Ispostavilo se da je
značajan deo akcija MT pripadao banci Menatep, pa je američki urednik, taj
reprezent i nosilac vekovnih tradicija slobodne štampe, odlučio da se za svaki
slučaj osigura, i od vlasnika zatraži dozvolu za objavljivanje. I ovde
Hodorkovskom treba odati priznanje: odmah je izdao naređenje da se moj članak
obavezno objavi.
Da,
Hodorkovski je bio jedan od onih koji su u tim burnim godinama prvobitne
akumulacije ruskog kapitala bili imenovani od strane superbogate ruske, a u
nekim slučajevima još uvek sovjetske birokratije, da rukovode ogromnim
nasledstvom samourušene sovjetske ekonomije. O tome je u svom pismu iz tuđine,
upućenom redakciji lista Komersant, s obezoružavajućom otvorenošću, čak s prostodušnošću,
pisao i Boris Berezovski: „Bilo ko ko tih godina nije sedeo skrštenih ruku,
mogao je podmićujući činovnike, za praktično beznačajne sume novca dobiti
ogromne komade državnog vlasništva.“
Oligarh
nije samo veoma bogat čovek. Bil Gejts ili Sergej Brin su takođe veoma bogati
ljudi, ali njih niko ne svrstava među oligarhe. Oligarhija je binarni odnos
biznisa i vlasti. A ruski model oligarhijskog kapitalizma je model u kojem
najkrupniji biznismeni mogu da rade i uvećavaju svoju imovinu isključivo zahvaljujući
takozvanom administrativnom resursu, to jest zahvaljujući svojim tesnim vezama
u vrhovima vlasti, model u kojem se birokratija enormno bogati i cveta. Ponekad
se događalo da je ovo stapanje novca i vlasti bilo dovedeno i do svog logičnog
završetka, do stvaranja svojevrsne „personalne unije“. Potanjin je recimo bio
potpredsednik vlade, a Berezovski zamenik sekretara Saveta bezbednosti.
Kao i
ostali ruski oligarsi, milijarder Mihail Hodorkovski je izrastao iz tog
rodoskvrnog saveza Novca i Vlasti. Tokom druge polovine 90-ih, njega je pratila
prilično loša reputacija na Zapadu. Zapadni manjinski akcionari koje je
Hodorkovski, obilato se koristeći tim istim administrativnim resursom, grubo
izbacivao iz svojih kompanija, protiv njega su vodili čitav niz sudski procesa.
Ali na jednoj od sledećih etapa svoje poslovne karijere, Hodorkovski je bio
prvi ruski oligarh koji je postao svestan dve suštinski važne stvari. Prvo, da
bi JUKOS od strane svetskog elitnog biznisa bio prihvaćen kao ravnopravna kompanija,
ova firma bi morala principijalno da promeni model ponašanja koji je stekla
radeći u uslovima ruskog banditskog kapitalizma. I drugo, što je mnogo važnije,
pupčana vrpca kojom je novorođeni ruski kapitalizam bio vezan za vlast i koja
se 1997 još uvek toliko sviđala Hodorkovskom, ne samo da nije bila prekinuta,
već je vrlo brzo narasla u ogromno i nezasito debelo crevo. Za samo nekoliko
godina, u taj mračni mehur je upala i piramida nastala besomučnim štancovanjem
kratkoročnih državnih obveznica, i prvobitne založne licitacije, i novonastale
imperije raznih abramoviča, timčenka, kovaljčuka, rotenberga.
Uspeh
svih preduzetnika u Rusiji nije zavisio od organizacije efikasne proizvodnje i
stvaranja uslova za uspešnu konkurenciju, već isključivo od stepena bliskosti
ili direktne pripadnosti „vladajućoj vertikali“, od umešnosti u eksploataciji
svog administrativnog resursa – malog ili povećeg parčeta države – i od
apsolutne lojalnosti rukovodećoj brigadi i njenom šefu. Tako se rodio mutant
kontinuirane nomenklaturne privatizacije forever, nakazna pojava koja proždire
zemlju lišavajući je bilo kakve istorijske perspektive.
Hodorkovski
je toj tendenciji počeo da se suprotstavlja spontano, kao državnik, i pre svega
svojim ličnim primerom. On je svoju kompaniju učinio potpuno transparentnom, u
nju uveo zapadni sistem knjigovodstva i korporativnog upravljanja, otvoreno
pokazao i objavio svoje prihode, počeo da troši velike sume novca na socijalne
i obrazovne projekte. Izlazak iz senke ga je učinio potpuno nezavisnim od
birokratije i vlasti. Bivši oligarh se pretvorio u savremenog poslovnog čoveka
koji svoje poslove vodi kako nalažu pravila otvorene ekonomije XXI veka.
On je za
deset godina prošao put od oligarha Savla do modernizatora Pavla, put kojim su
američki robber barons prolazili čitava tri pokolenja. I upravo se u toj
njegovoj silovitoj poletnosti krila glavna opasnost. Na čuveni sastanak Putina
sa biznismenima, u februaru 2003, Mihail Hodorkovski je došao potpuno ubeđen u
to da je reorganizacija ruskog privrednog i poslovnog sistema više nego
neophodna. Njegov plan da se Putinu predoči neophodnost promena pravila igre
koja će se, ako se po njima i dalje budu rukovodili, pogubno odraziti na
sudbinu zemlje, prethodno je bio usaglašen s tadašnjim rukovodiocem
predsedničke administracije Aleksandrom Vološinom, s njegovim prvim zamenikom
Dmitrijem Medvedevim i s čitavim rukovodstvom Saveza ruskih industrijalaca i
preduzetnika.
Plan i
koncepcija Hodorkovskog je tobože od svih bila odobrena i istovremeno je bilo
dogovoreno da će njihovu opštu poziciju Putinu predočiti jedan drugi
preduzetnik, Aleksandar Mamut. On se tog presudnog dana razboleo, te je na
kraju krajeva sam Hodorkovski morao da referiše Putinu njihov zajednički stav.
Njegova primedba „gospodine predsedniče, vaši birokrati su korupcionaši i
lopovi“, umesno ilustrovana krađom od 600 miliona dolara skrivenoj iza kupovine
državnog „Rosnjefta“ privatnim „Severnim njeftom“, nije bilo trivijalno rusko
tužakanje caru-baćuški njegovih nemarnih i prepredenih slugu. Poruka
Hodorkovskog je bila mnogo ozbiljnija: „Ja svoje poslove hoću da vodim po novim
pravilima otvorenog, konkurentnog, od birokratije nezavisnog i u potpunosti
zakonitog poslovanja. Mnoge moje kolege su spremne da slede moj primer. To je
jedini način da našu ekonomiju izvedemo iz ćorsokaka banditskog kapitalizma u
koji smo je svi mi, zajedno s vama, poslednjih godina doveli. Jedino ćemo tako
uspeti da spasemo zemlju od zastoja i marginalizacije na koju je inače osuđena.
Ali mi sami nismo u stanju da prekinemo tu poročnu vezu Novca i Vlasti. Za
jednu takvu operaciju morala bi se pripremiti i sama vlast, cela njena
birokratska mašinerija i u tome je vaša istorijska odgovornost gospodine
predsedniče.“
Predsednik
nije poželeo da razume smisao njegove poruke ili ju je zapravo odlično razumeo,
ali ne kao predsednik već kao šef korporacije koga zanima i njegov lični
merkantilistički „intereščić“ u svemu tome. Posao „Putin – Abramovič“ (prodaja
Sibnjefta Gaspromu) obavljen godinu dana kasnije, a koji je zapravo klasični
rimejk operacije „Bogdančikov – Vavilov“ gde je 600 miliona dolara zamenjeno za
13,6 milijardi, događaj je koji, mada spretno zamagljen, nagoveštava baš to.
Tako je
Hodorkovski, otkrivši nedoličnu tajnu vrhuške režima, ne podozrevajući ništa,
udario u veoma bolno mesto samog vrha vlasti. Očigledno da je petrogradska
brigada već tada imala razrađenu šemu keširanja imovine „ispravnih“ članova
ruske oligarhije i fantastičnog ličnog bogaćenja. Afera oko „Severnog njefta“,
zapravo je bila samo skromni probni prvenac čitave ove operacije.
Vreme je
pokazalo da je Hodorkovski bio u pravu. To što je on predlagao i to što je
poslednjih par godina pred njegovo hapšenje i sam radio, sve je to bilo
usmereno ka izlazu zemlje iz zamke oligarhijskog kapitalizma, usmereno na
stranu koja nikako nije odgovarala birokratiji i njenim oružanim odredima,
pripadnicima službi bezbednosti. I zato su se svi oni, čim su naslutili
Putinovu komandu „drž’ ga!“, tako krvožedno bacili na svoju žrtvu. Put
Hodorkovskog je bio put razdvajanja poslovne delatnosti od vlasti, put koji bi
ih lišio te slatke uloge na koju su se već bili navikli. Hodorkovski je zapravo
predložio ukidanje reketiranja čitave ruske ekonomije, od naftnih kompanija, pa
do prodavnica nameštaja i najobičnijih kioska za prodaju prehrambenih
proizvoda.
Ofanziva
bezbednjaka na sve poslovne strukture koja je potom nastupila, nije bio borbeni
pohod za obnovu socijalne pravde, već bunt dolarskih milionera protiv dolarskih
milijardera, ne demontaža poročnog sistema kriminalnog kapitalizma, već borba
za preraspodelu vlasti i imovine unutar tog istog sistema. Hodorkovski je bio
kažnjen ne zato što je bio oligarh, već zato što se usudio da to više ne bude.
Najpodliju
ulogu u ideološkoj opravdanosti obračuna sa Hodorkovskim i učvršćivanju sistema
banditskog kapitalizma u Rusiji odigrao je referat pod nazivom Država i oligarhija,
tekst koji su od Saveta za nacionalnu strategiju naručili bezbednjaci. U njemu
su svi predznaci bili prosto zamenjeni suprotnima. Hodorkovski je bio
predstavljen kao vođa zavere koju su organizovali oligarsi, a pripadnici službi
na čelu s Putinom, kao zaštitnici državnih interesa. Dobro, što se njih tiče je
ionako sve bilo jasno. Ali šta je sa pripadnicima poslovnog sveta i liberalima
u vlasti, sa svim tim ljudima koji kao da su bili spremni da podrže
Hodorkovskog? Kuda su svi oni nestali kada je započet obračun sa Hodorkovskim?
Niko od njih se nije javio da ga zaštiti.
Lakejske
ovacije koje su delegati 13. kongresa Saveza ruskih industrijalaca i
preduzetnika ubrzo posle hapšenja Hodorkovskog priredili V.V. Putinu, po svom
trajanju i ulizičkoj ushićenosti se može uporediti isključivo sa ovacijama koje
su delegati 17. kongresa VKP(b) 1934. priredili J.V. Staljinu. Burni, beskrajno
dugi aplauzi, svi ustaju da ne bi seli (u zatvor), a i jedni i drugi imaju
sasvim dovoljno razloga da ne vole tog onižeg surovog čoveka kome tako mahnito
aplaudiraju i kojeg se ozbiljno plaše.
I jedni i
drugi su tajnim glasanjem, sa šakama stisnutim u šipak, tog trenutka donosili
svoje poslednje političke odluke u životu. Delegati kongresa pobednika su,
tajno ubacivši još nekoliko desetina crnih loptica u glasačku kutiju, izabrali
svog novog generalnog sekretara, a delegati kongresa pobeđenih su na mesto već
uhapšenog Hodorkovskog, izabrali novog člana uprave Saveza ruskih
industrijalaca i preduzetnika. Oba kongresa su simbolično označila granicu
smene postrevolucionarih elita. Onaj iz 1934 – smenu lenjinske staljinskom, a
ovaj iz 2003 – smenu jeljcinske putinskom. Razume se da je ova s početka XXI
veka bila neuporedivo manje krvoločna od one u prvoj polovini XX. Svi koji su za
to bili zainteresovani mogli su da emigriraju. A ostali potanjini i fridmani,
položivši svoje oružje pred Ordenom mača i štita (grb KGB) i davši zakletvu na
vernost, mogli su da sačuvaju svoj osnovni kapital, nekretnine, naložnice i još
kojekakve sitnice.
Ali je
zato sva jeljcinska elita (oligarsi prvog reda, „liberalni reformatori“,
ideološko osoblje režima) otišla s vodećih mesta, i to skrušeno i sasvim
pokorno.
U svoje
vreme je veliki broj istraživanja bio posvećen pitanju kako to da je lenjinska
garda toliko pokorno pošla pod nož staljinskih represija. Čak su pred zidom za
streljanje nastavljali da uzvikuju: „Živeo Josif Visarionovič!“ Među njima je
bilo ljudi izuzetno hrabrih koji su tu svoju hrabrost pokazali u toku
Građanskog rata i ljudi natprosečno pametnih koji nisu mogli da ne predvide
kuda će ih taj tok događaja odvesti. Ali budući da ju je ona sama, korak po
korak prilježno gradila, prema njoj bila apsolutno lojalna, vrlo udobno se u
nju smestila i s njom zajedno vršila sva zlodela uključujući i uništavanje
miliona ruskih seljaka tokom godina kolektivizacije – boljševička nomenklatura
nikako nije mogla da se odupre staljinskoj diktaturi. Strasno želeći da ostane
unutar sistema, ona je aplauzima podržavala sve staljinske represije,
uključujući i streljanja svoje sopstvene braće i žena. Staljinizam za njih nije
bio poricanje lenjinizma. On je za njih bio njegov logičan i sasvim prirodan
produžetak.
Po istom
principu i s jednakim motivima, funkcionisala je i jeljcinska elita. Jednom
pustivši u rad mehanizam kontinuirane nomenklaturne privatizacije koja će u
očima velike većine stanovništva zauvek ostati nepravedna, a za ekonomiju
zemlje pogubna, ona više nije umela da nađe demokratski put za očuvanje vlasti
i imovine. Njoj je zatrebao ruski Pinoče koji će „gvozdenom rukom povesti
Rusiju putem budućih liberalnih reformi“, a što je na njenom jeziku značilo
dozvoliti joj da i dalje s lakoćom cedi novac kroz crevo administrativnog
resursa. Ona nije podržala Hodorkovskog ne zato što se toliko bojala Putina.
Ona se mnogo više bojala toga da ostane bez Putina, da ostane nasamo sa zemljom
i narodom, nasamo s njoj tako tuđom otvorenom ekonomijom i slobodnom
konkurencijom koju joj je predlagao Hodorkovski.
Prošlo je
već više od deset godina, a svi oni još uvek stoje na tom istom kongresu,
spušenih gaća i rukama podignutim u vis frenetično aplaudirajući. O tome veoma
otvoreno govori nedavno objavljeni referat ideološkog štaba ostataka
„jeljcinske elite“, Komiteta za građanske inicijative: „Članove elite možda i
muči veoma ozbiljna ljutnja i nezadovoljstvo time što se zapravo dogodilo, ali
njih mnogo više muči strah od svih onih koji nisu „uključeni u piramidu koju
drži sprega imovine i vlasti“.To su najširi slojevi stanovništva, od elitnih
grupa na periferiji, pa do ogromnih klastera potpuno upropašćenog društva. Za
njih je Putin politički zaklon bez kojeg današnji režim jednostvano ne bi mogao
da opstane.“
Pri
visokoj ceni nafte, ovakav sistem dosta dugo može da stagnira, ali on je za
bilo kakav sadržajni razvoj, bilo kakvu poslovnu inicijativu i bilo kakve
inovacije u principu apsolutno nesposoban. I Hodorkovski je pre 11 godina baš
to, na pristupačan način pokušao da objasni Putinu.
Stvarno,
neverovatna gordost! A oni što su manje gordi, poput Putina ili Abramoviča,
nesmetano su nastavili (i danas nastavljaju) da kradu. Za rezultat imamo to da
su i Hodorkovski, i naša zemlja, nepovratno izgubili 11 dragocenih godina
života. On se najzad isčupao iz Putinovog carstva mrtvih, a mi smo evo, u njemu
i dalje ostali. Ali on nama ništa nije dužan. On je još 2003. učinio sve što je
mogao. On je kao onaj heroj iz romana Kena Kizija (do đavola!), makar probao,
makar pokušao da promeni nešto.
Andrej
Piontkovski, Radio Sloboda, 13.01.2014.
Prevod s
ruskog Haim Moreno
Peščanik.net,
03.02.2014.
Nema komentara:
Objavi komentar