TRAGOM !INFORMACIJA- VESTI -REAKCIJA -
СРБИЈА
Дечака-инвалида
сви заборавили
Никола Јовановић прошле године преживео струјни удар од
две хиљаде волти, али правде за њега и његову породицу изгледа да нема
Никола испред трафо-станице у којој је доживео несрећу
(Фото Ј. Слатинац)
Сремска Митровица – Шестог марта прошле године
тринаестогодишњи Никола Јовановић, ученик Основне школе „Јован Јовановић Змај“
у Јарку, код Сремске Митровице, постао је тежак инвалид – ампутирана му је
десна рука и нога.
Наиме, дечаци су играли фудбал поред напуштене
трафо-станице, за коју се мислило да је без струје и кад је лопта ушла у
двориште трафоа, Никола је кренуо да је извади. Уласком у објекат, дечак је
задобио струјни удар од две хиљаде волти и једва остао жив.
Од тада његов отац
Митар Јовановић тражи правду, да се дечаку који је без руке и ноге додели
финансијска накнада за туђу негу и помоћ. На која год врата је закуцао, био је
одбијен, мада је дечак сто одсто инвалид, што је потврдила и лекарска
инвалидска комисија.
После вишемесечног лечења Никола је добио протезу за
десну ногу и поново пошао у школу. Отац га вози и враћа из школе.
Породица Митра Јовановића, три сина, супруга и он живе
од социјалне помоћи. Митар је својевремено радио у Шећерани у Сремској
Митровици и, као и остали, остао без посла.
Обратио се Центру за социјални рад
„Сава“ у Сремској Митровици, тражио накнаду за туђу негу и помоћ за Николу и –
добио одбијеницу.
Онда је пресавио табак и затражио помоћ Управног суда у
Београду, који га је упутио у Покрајински секретаријат за демографију, где је
лекарска комисија утврдила да је Никола Јовановић сто одсто инвалид. Међутим, у
решењу које је добила породица Јовановић јасно је писало да Никола нема право
на туђу негу и помоћ, јер има протезу и може сам да се креће.
– Обратио сам се и Фонду ПИО у Новом Саду и поново
Управном суду у Београду. Не могу да схватим да нико није крив што ми је дете
неспособно за самостални живот. Власник трафо-станице је објекат купио када је
продавана „Агрорума“ и није о њему водио бригу.
Има ли у овој земљи правде, да
кривац одговара што је трафо под напоном оставио отворен – надохват руке деци.
Изгледа да нема, а моја породица једва саставља крај с крајем, сада имам и
додатне трошкове, возим Николу сваки дан у школу, идем с њим на рехабилитацију
у Сремску Митровицу, јер он мора да научи да се служи левом руком, пошто више
нема десне – прича нам Митар Јовановић.– Нема ми друге, а све више помишљам да
је мој Никола човек другог реда, зато што је Ром.
Нећу да грешим душу, али ми
се чини да овде има и расне дискриминације, па ћу се кад искористим сва правна
средства овде у земљи обратити и суду у Стразбуру – каже Јовановић.
Никола слуша очеву причу и на наше питање како му је
одговара: „Тешко ходам, нисам више способан да играм фудбал, срећом имам добре
другове па бар посматрам док они играју. Тешко ходам са протезом, па ме тата
вози у школу и натраг, живот ми је никакав после струјног удара”.
Да ли Никола Јовановић има право на туђу негу и помоћ
није наше да процењујемо, али је сигурно да је овој породици, после несреће
која се догодила овом дечаку, помоћ неопходна, без обзира шта закон предвиђа.
Ј. Слатинац
објављено: 29.11.2013.
http://www.politika.rs/rubrike/Srbija/Decaka-invalida-svi-zaboravili.sr.html
Nema komentara:
Objavi komentar