Mika Vlacović Vladisavljević
Када виолина лаже и сузе измамљује тада мириси руже
дају спокој вечним миром хоризонта сазнања о лепоти и грбавости живота које
вином као гејзир из душе израња. Ноте успављују спаваче до будног часа
узаврелог даха мириса детињства и радосног пораза себе у тами где једино светло
је љубав. Маслачци не пуне бездушне утробе нити безумни чују цврчке у
мрзазљивим ноћима, зато мрави натоварени сопственим теретом под чизмама
бесчасти гину у мравињаку отрованом пакости. Мика Влацовић Владисављевић фото
Open Art
Nema komentara:
Objavi komentar