Nena Miljanović
Žao mi je dece
bez detinjstva i žao mi je čovečanstva kad ta deca postanu odrasli ljudi.
Govorim o generacijama mališana koje su stvarni svet
zamenili virtuelnim i izgubili sponu sa prirodom.
Rasla sam u selu i kad bih se ponovo rodila birala bih
isto, zbog polja i šuma, biljaka i životinja, neba i slobode, širine ...
Pamtim,ni pet godina nisam imala kad sam osetila tu
moju strasnu ljubav za Prirodu i potrebu za slobodom ...Nema reke i vode u
mojoj Mačvi koji me nije okupala, ni vetra koji me nije produvao, ozelenele su
me trave i listale me šume u proleće...Već krajem marta išla sam u šume samo da
vidim prve pupoljke na drveću ... izduženi kao zrna pšenice,sitni, tamno smeđi
i raspukli na vrhu, viri bledo zeleno jezgro, buduća liska ...
...i bulke,imali smo njive pokraj Save, povedu me kad
je žito pred žetvu a celo žuto polje osuto crvenim mrljama,koliko sam im se
samo radovala...i maslačcima u proleće u dvorištu, pojavi se jadan , pa pet, pa
stotine, žuti se dvorište ko mala sunca sijaju iz trave čak i kad kiša pada a
ja kisnem, kisnem i bosa trčim od jutra do mraka za pticama i za glavom u koju
ceo moj svet bilja i zverinja stane.
A kad jesen dođe, i počne da sipa žuto lišće sa grana ,
trčim i hvatam liske, a sa neba čujem zdralove, odlaze , a ja tužna, tužna...
Nisam volela zimu, zbog mrtvila prirode i zatvorenosti
u kuću, ni sada je ne volim, i sada kao dete čekam prve maslačke u monme
dvorištui i kraj marta kad krećem u šume i polja...
Po čemu ova virtuelna deca sada prate promene u
Prirodi, zbog čega se smeju ili zaplaču , onako, zbog zvukova i boja i mirisa,
zbog prevelike lepote svega oko sebe , a što jedva da u dušu može da stane?
Srećna sam zbog deteta u sebi koje živi sa svim i u
svemu što postoji i što mi nije ostarila duša koja strasno voli do poslednjeg
udaha i poslednje tužne ili srećne suze u oku...sve dok mi se oči ne ugase -pre
duše i svih mojih ljubavi i pesama u njoj.
N e n a
Nema komentara:
Objavi komentar