Nada Aničić Crljanić
PUT KOJIM NE TREBA IĆI
Rekli su robijašu
traljavog vremena
da sebi pljune pravo
u lice.
Putevima ide zamuljanim
Zrikave su neverice
Čovek raspolućen hoda
niz litice vukuć tromo
izglodanu utrobu i lice svelo.
Od ove svetlosti beži,
u buđenju je umrlica njegova.
Ide tako, vrata klonulog
telo vuče hodnicima mraka
po obroncima života gazi
gnezda razorena...
On je duše svoje zatočenik
olujom raspršen na sve strane.
U mulj sopstveni potanja
posmrtne sam sebi salve sanja.
Ruke mu gubilišta grade.
A kad prođe, za njim trag
od voska iskapalog miriše.
Crni plašt mu odežda večna
koža beše
odeća tesna.
Čovek mračnim, premračnim
tunelom putuje, putuje...
Čovek koji nikda nije znao
snove da snuje.
Tim putem, kojim ni svetlost ne
hodi
ni čovek ne može d se dogodi
Bez čoveka samo praznine huje
prazno huje...
Nada Aničić Crljenica
iz " Plava ruža zaborava"
Nema komentara:
Objavi komentar