Jordan Aleksić

Jordan Aleksić

by Aleksić Jordan

Osećam potrebu

da te razmazim rečima,

rečima koje žele,

koje ljube,

koje traže i daju...

’’Mila moja’’-

dozivam te šapatom

kojim iskušavam

tišinu zimske večeri

koja polako obavija grad...

’’Znam, nasmejaćeš se

na ove moje

detinje mrvice nežnosti,

što pomalo patetično zvuče.

Ne zameri.

Bolje da tako zazvuče,

nego da imaju prizvuk

sterilno hladan, zar ne?

Mila moja, opet drhtim,

poput žica na violini,

znak da mojim venama

ponovo teče život...’’ –

pričao sam više sebi nego tebi...

Pričao,

vapio,

čeznuo,

bolovao,

sa tobom,

u tebi,

za tobom...

Mila moja...