Vera Gajić
Nikada srp tuge
neće poseći nadu
niti će kap iz oka
otplaviti želje
Ti igraš svoju igru
poletiš pa se skrasiš
prosejavaš besane noći...
Kažeš MRAK
i nestane sve
zagrcaš SVETLOST
i izvori polude.
Kuda bi ti
iz ove šake zgrčene
na koji vis...
Misliš
da purpurna neba
raskovnik kriju.
Spusti se
miruj
dok prodju mrazevi
i suncu poispadaju zubi...
Preberi proso u ustima
počupaj korenje jezika
Zaklikći kada proleće
najavi visibaba...
Kuda bi ti
zaplašena...
Zar ludji provodi
čekaju iza sna
zar neko lepše peva
od ove uboge duše
skitnice iz bajkograda..
Ni smeh ne umeš
da odigraš do kraja
a htela bi da rasteš
zvezdanim tragom boema
Kuda pesmo..
Znam da je teško
pratiti sanjara
Samo ćuti tu
na mome ramenu
dolazi tvoje vreme.
Nema komentara:
Objavi komentar