Biljana Pantić
KADA ODU SVI...
... I kada odu svi; kad prestane muzika; kad sve zvezde
ugase svoje fenjere; kada vetar u zoru prestane; kada pesma zamre, kada
prestane da drhtavo treperi na usnama; kada se Mesec skrije za oblake; kada
nema više ni sećanja na smeh; kad više nema nikakvog zvuka - šta ostaje...?
... Tišina... Ona moja unutarnja tišina... Tišina nema
ni jednu drugu dimenziju sem dubine... A moja je preduboka...
... Šta može da mi donese tišina...
... N A D U !!!
... Nadu da će jutro biti vedro i nasmejano; da će
jutarnji cvrkut ptica da mi izmami makar mali osmeh; da će Sunce da pobedi
tmuran dan i kišu - kišu koja mi dopire do dna srca...
... Nadu da ću jednom prestati da se osećam ovako
samom...
... Da će pesma opet da se čuje iz mog srca, mojim
glasom kao nekad...
... Da ću da se stopim sa srećom još nekom; da ću da se
smejem iz srca, ne sa setom; da ću obrisati suzu i da ću da ublažim bol...
... Šta mi je za to potrebno...?
... Prijatelji i njihove ruke...
... Potrebni ste mi - to već odavno znate...
... A da li sam ja potrebna vama - ovakva kakva jesam -
to ne znam... Da li mi pružate ruke kao što ih ja pružam vama...?
... Ja nisam nikakav pisac, to vam je jasno, nikakva
''veličina'' niti veliko ime; ja sam samo malena žena sa drhtavom dušom i
pogleda uplašenog poput srne... Žena sa nemim vapajem u srcu... Obična, mala,
bezimena...
... Ostaje nada da treperi u vazduhu - da pobedi noć,
da pobedi suzu ili kišu - svejedno...
... Ostaje nada da OSMEH pobeđuje sve...
AUTOR: BILJANA PANTIĆ
Nema komentara:
Objavi komentar