Ljiljana Božić
KAD LJUBAV PRESUŠI
Kad ljubav presuši,
velika praznina,
ostaje u duši
i gubiš interesovanje,
za svet oko sebe.
Šta ostaje,
kad ljubav presuši,
kad nestane radosti i čari,
u tvom pogledu i srcu,
za sumrake i svitanja
kad lepotu prirode više,
oko sebe ne primećujes?
Poj ptica ne čujes,
ili čuješ, al' ne mariš
i nizacim ne žalis,
do juče, voljeno cveće,
s' ljubavlju negovano,
danas bezdušno gazis,
baš ti je svejedno
i ne osećaš,
da to što radiš,
možda nekoga boli.
Šta ostaje,
kad ljubav presuši,
u ljudskoj duši,
osim praznine i tišine,
kad nema šta da te pokrene,
žni istine ni lazi,
ne dolaze do svesti
i sve ti na isto dodje,
svaki novi dan,
čekaš da samo prodje?
Kad ljubav presuši,
život nema nikakvog smisla,
nema osmeha, nema radovanja,
nema snova i nadanja,
ni najlepše vesti,
ne mogu te dotaći,
prazna duša, k'o prazan džak
ne može stajati,
a kroz presavijenu,
ne možeš provući ni jednu
lepu nit,
koja će naći put do srca,
da se pokrena mašina,
što se ljubav zove.
Ne dozvoli,
da ljubav presuši,
da ne ziviš kao biljka
do sudnjega dana.
LJ.B.
Nema komentara:
Objavi komentar