Ljiljana Božić
PONOVO
Ponovo,
oko mene razvacis,
nevidljive niti,
meke,
poput paucine,
sto ih u mraku osetis,
a ne vidis,
kad na njih naletis.
Ponovo,
osecam da bi hteo,
citam ti iz ociju
i vidim po ponasanju,
imas nameru,
da me ponovo osvojis,
na sve nacine pokusavas,
da mi se priblizis,
da me u pricu uvuces,
pricu o nama.
Ponovo,
lako bi mogao,
pod kozu da mi se uvuces,
ti to dobro umes,
da me dotuces,
samo ako bi poklekla
i ako bi se izrekla,
da nemam razloga
da te volim,
a ipak volim,
da bolujem od bolesti,
neizlecive,
sto se imenom tvojim zove
i da ti pokazem,
sve kljuceve i mandale
i tamne hodnike,
sve stare su izmenjene,
sto vode do moje duse.
Ponovo,
ne ponovilo se,
stegnucu srce, pa nek pukne,
ako se do sad
na bol priviklo nije,
nikada i nece,
kad nije bilo srece,
prvi, drugi ni peti put,
sigurno ni ovaj nece.
Ponovo,
ojacacu sve pregrade,
da zelje i ceznje lude,
ne popuste,
kad u camotinji navale,
da izadju napolje,
da ne pohrle, do tebe,
poput stampeda.
Ponovo,
ne ponovilo se...
a ludo srce,
morace,
da umiri se,
il' neka pukne,
zao mi nije.
LJ.B.
Nema komentara:
Objavi komentar