RADOJKA SATORI
НЕРОЂЕНА МОЈА...
Док сам била млада чезнула сам за једним сном, чезнула
сам за искреном и вечном љубави...
Кад сам упознала човека који је у мени пробудио ту и
такву љубав, пожелела сам да родим нашу децу. Надала сам се потајно девојчици.
Хтела сам да ми Бог пружи прилику да мојој девојчици дам све оно што ја нисам
имала.
Родила сам три дечака.
Моји дечаци су данас момци и већ се мотају око неких
девојчица које су постале девојке.
Захвална сам бескрајно милостивом Богу. Он је знао оно
што ја нисам знала. Да сам родила девојчицу ја бих умирала сваки дан од бриге.
Она би данас, као ја некад, чезнула за искреном и
вечном љубави...
Али она не би знала оно што ја знам, да љубави има, али
љубав у животу није као она у сновима.
Љубав боли, Нерођена моја! Љубав је бескрајна бол,
неописива патња, крст на нејаким женским леђима. Љубав је распадање душе, љубав
је умирање сваког преосталог тренутка твог живота, љубав тражи жртвовање самога
себе на њеном крвавом олтару, љубав је рађање у умирању.
А опет, нема те жене која ће се одрећи ЉУБАВИ.
Ти би учинила исто што и ја некада а ја бих се кришом
гушила у сузама, Нерођена моја, знајући да крећеш путем на ком се рај и пакао
држе за руке и смеју нама... путницима кроз живот.
Nema komentara:
Objavi komentar