Snezana Vlajnic Kostic
Rekoše mi da ću umreti.
Ako umrem…
Zadrži ovaj stih za poslednje adio.
Trovali su nas godinama
Bure baruta u mojoj utrobi
Diči se svojom moći
Zapalili fitilj koji svakim danom sve je kraći.
Ako umrem…
Donesi mi cveće…
Dve skromne bele margarite
I dopusti pticama da dodju , da mi pevaju.
Uvek se seti da se smrti uplašila nisam.
Provela sam niz godina u samoći i ZNAM
Koliko je glasu potrebno da umiri i ućutka bol.
Koliko utrošenog mastila iz mog mokrog pera sećanja
Ne bi li pošteno živela.
Žrtva vetru kog sam blagoslovila
Da me zaštiti od zlih duša.
Nerazdvojni prijatelj sam vodi bila.
Telo drevnih tuga oko mene
Pustilo duboke korene medju drvećem.
Ne, nisam melanholična sada.
Ako na kraju umrem
Znaj da sam
Život u pustinji mojih snova provela
Gde je ipak margarita iznikla
I naučila me poeziji.
Gde su Majke Božije, bile moje dobre vile.
Ako umrem…
Obuci me u belu haljinu vetra
a umesto kandila želim sjaj meseca.
Autor : Snezana Vlajnic Kostic
Nema komentara:
Objavi komentar