Ljiljana Božić
SAD MI TREBAŠ
Ostani sa mnom,
koji dan samo,
još malo ima,
do kraja decembra,
uskoro ce i
Nova godina,
ako odeš sada,
sa kim da proslavljam,
u čije ime
da nazdravljam
i s' kime?
Sad mi trebaš
najviše,
ostani molim te,
mnoge je Nove godine,
srce moje samo,
u suzama dočekalo,
ne bih i ove,
podneti mogla.
Ti ne znaš kako boli,
kada u ponoć
sve vri i gori
i kad se ceo grad veseli,
a ja sama,
sedim u sobi,
taj dan mi je k'o i
svi drugi dani,
sama se tako tešim,
sve do ponoći.
Priželjkujem,
lažem te da samo priželjkujem,
vec očajnicki očekujem,
da će se bar neko setiti,
da mi čestita,
da se i ja obradujem,
al' ni jedna poruka,
u toj noći ne stiže.
Jelka od papirnih maramica,
suzama kićena,
od ponoći,
postaje sve veća,
a pred zoru
već se raspadne,
od težine..
Oko mene,
samo dim od cigareta
i puna pepeljara
i čaše prazne, netaknute,
spremljene,
ako neko slučajno naidje,
namernika,
u mom životu nema,
u takvim noćima,
svako nekog prečeg ima,
od mene.
Sad kada sve znaš,
ostani sa mnom,
sad mi najviše trebaš,
a posle toga idi,
neću te zadržavati,
svesna sam,
ne može da se voli,
ono što se ne voli,
svesna i da me boli
i neka boli,
samo mi sada
život produži,
za jednu godinu,
da mogu i ja reći istinu
da sam Novu godinu,
kada me pitaju,
provela kraj voljenog,
prećutaću,
da nisam voljena,
ne mora niko
to da zna.
LJ.B.
Nema komentara:
Objavi komentar