Biljana Pantić
SATKANA...
Satkana sam od nemog krika i jecaja bez glasa...
Protkana uspomenom na jedinu ljubav - nekada daleku i konačno preseljenu u
večnost... Istkala sam najlepši san o sreći, sreći neostvarenoj; najnežniji san
o osmehu uz njega; nemoguće doživljenoj radosti; nestvarno protkana žarom u
očima, srećom na usnama, dodirom nedodirnutog, neostvarenom snu...
I sve to tako krhko i naizgled tako lomljivo, naizgled
nešto što bi moglo da me uništi i zarobi u bolu i tuzi - sve to tako nežno, sve
to tako tako mirisom cveta i bagrema začinjeno, sve me je održalo - uspomenom -
i očvrsnulo u izgubljenom...
Da se predam i slomim - ne smem, jer: kako bi inače
živela uspomena na našu ljubav; kako bi i dalje živela ljubav ako se prepustim
suzi...?
... I u ovim noćima bez zvezda - znam da ću pronaći tu
njegovu zvezdu sa koje me gleda tim svojim jedinstvenim, toplim, blagim, setnim
pogledom... Znam, pojaviće se već ona... Onako, za mene...
Svaka bol i svaka suza čini ovu čvrstinu; sve me to
tera da budem ono što je on oduvek voleo kod mene i što bi želeo da budem i
sada - nasmejano - srećno - vedra... Hrabra... Nesalomljiva... Satkana od niti
koje je tako čvrsto istkao nekada davno kroz mene i ostavio duboko u meni - za
ova vremena i ostatak života kada njega više nema...
Da budem srećna, a da znam da se nalazim sa ove strane
života za razliku od njega - ne mogu; ali mogu da mu ispunjavam davnašnju želju
da mi osmeh nikada ne silazi sa lica... Da budem verna uspomeni i željama davno
isprepletanim poput, nekada davno, naših prstiju i naših nemih pogleda koji su
umeli da kažu sve onom drugom...
Ko je gubio i izgubio - razumeće kako se živi ovako
sam, a ipak - ispunjen beskrajno nežnim snom...
Snom koji je bajka sam po sebi...
Ostadosmo bajka i ja - da se živimo uzajamno..
AUTOR: BILJANA PANTIĆ
Nema komentara:
Objavi komentar