Diskriminacija - problem srpskog društva

Diskriminacija - problem srpskog društva 

              

U Srbiji je diskriminacija zabranjena, proklamovano je načelo jednakosti a ljudska prava garantovana. Međutim, iako ima pravni i institucionalni okvir za zaštitu od diskriminacije, Srbija je još daleko od tolerantnog društva u kome se poštuju različitosti, a svi građani neometano ostvaruju svoja prava. U praksi određene društvene grupe i dalje teže ostvaruju prava. Romi su marginalizovani, osobe sa invaliditetom u vrlo maloj meri uključene u društvo, homofobija duboko ukorenjena u društvu, a rodna ravnopravnost često načelna. Pored problema pri zapošljavanju, pristupu zdravstvu ili socijalnoj zaštiti, pripadnici manjina se suočavaju i sa govorom mržnje i nasiljem, a javno mnjenje je u velikoj meri optećeno stereotipima i predrasudama. Srbija je, ipak, tolerantnije društvo u odnosu na poslednju deceniju 20. veka sa odgovarajućim zakonskim okvirom i preduzetim koracima u cilju većeg uključivanja pripadnika manjina u društvo i unapređenje njihovog položaja.

Autor: Maja Poznatov

REZIME

Srbija ima niz propisa o zabrani diskriminacije i zaštiti ljudskih prava, ratifikovala je ključne međunarodne sporazume i konvencije, a pošto joj je cilj da se integriše u EU teži da ispuni evropske standarde na tom planu. Međutim, izazov predstavlja primena zakona, otklanjanje nekih osnovnih prepreka, poput nepristupačnosti objekata u slučaju osoba za invaliditetom, i uspostavljanje dobrih praksi, često usled nedostatka novca.

Sistem zaštite od diskriminacije, koji je zaokružen uvođenjem institucije poverenika za ravnopravnost, građen je više godina, uz otpor u konzervativnom delu javnosti i političkom spektru. To najbolje ilustruju kontroveze koje su pratile donošenje krovnog Zakona o zabrani diskriminacije 2009.

U izveštaju Evropske komisije o napretku iz 2013. navodi se da se mora obezbediti dosledna primena pravnog okvira za zaštitu manjina širom Srbije, posebno u oblasti obrazovanja, jezika, pristupa medijima i verskoj službi na jezicima manjina. Posebnu pažnju treba posvetiti "aktivnoj zaštiti medija, aktivista za ljudska prava i drugih ranjivih grupa, uključujući Rome, LGBT osobe, od napada radikalnih grupa", navodi se u izveštaju.

Povereniku za zaštitu ravnopravnosti je u 2012. podneto 465 pritužbi, što predstavlja, kako se ocenjuje, znatno povećanje u odnosu na 2011. i 2010. godinu, kada je podneto 349, odnosno 124 pritužbi. Građani se uglavnom žale na kršenje prava u domenu rada i zapošljavanja, a najviše pritužbi je podneto protiv državnih organa.

PREGLED

Odsustvo diskriminacije je u savremenom društvu civilizacijska tekovina i moralni imperativ, a za Srbiju je i važan standard u kontekstu integracije u EU. To je, kako proističe iz osnivačkih ugovora EU, i preduslov za članstvo u Uniji.

Odsustvo diskriminacije i poštovanje ljudskih prava su vrednosti na kojima se temelji Evropska unija, a evropskim ugovorima je predviđeno da članstvo u EU može da zatraži bilo koja evropska zemlja koja poštuje zajedničke vrednosti. "Unija se zasniva na poštovanju ljudskog dostojanstva, slobode, demokratije, jednakosti, vladavine prava i poštovanja ljudskih prava, uključujući prava manjina. Te vrednosti su zajedničke članicama u društvu u kome vladaju pluralizam, odsustvo diskriminacije, tolerancija, pravda, solidarnost i ravnopravnost između muškaraca i žena", navodi se u članu 2 Ugovora o EU.

Ustavom Srbije, usvojenim 2006, zabranjena je diskriminacija po bilo kom osnovu i propisano načelo jednakosti. Pored opšteg Zakona o zabrani diskriminacije koji je usvojen 2009. postoje i zakoni koji se odnose na pojedinačne grupe, poput zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom ili o ravnopravnosti polova. Zakoni koji se odnose na različite oblasti, poput obrazovanja, takođe bliže uređuju to pitanje.

Krivični zakonik definiše diskriminaciju kao krivično delo i predviđa kaznu zatvora do tri godine za osobe koje zbog različitih ličnih svojstava uskrate ili ograniče ljudska prava garantovana Ustavom i drugim aktima.

Srbija, prema oceni Evropske komisije, ima uglavnom uspostavljen pravni i institucionalni okvir za borbu protiv diskriminacije, koji je značajno unapređen proteklih godina. Primena zakona je, međutim, nedovoljna i potrebni su bolji mehanizmi prevencije, nadzora i zaštite. Neophodno je i jačanje i obuka administrativnih kapaciteta. Komisija je ocenila i da je Zakon protiv diskriminacije potrebno dalje uskladiti sa propisima EU, posebno kada je reč o izuzecima za verske zajednice.

Neki aspekti propisa o diskriminaciji moraju da se usklade sa pravnom tekovinom EU, budući da ima više izuzetaka od principa ravnopravnog postupanja, kao i da definicija indirektne diskriminacije i obezbeđenje okruženja za zaposlene sa hendikepom nisu u potpunosti u skladu sa evropskim standardima.

Za Srbiju je bilo važno i da izradi nacionalnu strategiju za borbu protiv diskriminacije, jer je, kako naglašavaju i nadležna državna i nezavisna tela i nevladine organizacije, sprečavanje diskriminacije ključno, a ne samo reagovanje nakon zabeleženih slučajeva diskriminacije. Proces pripreme tog dokumenta je pokrenut na proleće 2012, a Vlada Srbije 27. juna 2013. Strategiju prevencije i zaštite od diskriminacije.

Strategija se odnosi na period 2013-2018, pruža presek stanja na planu sprečavanja diskriminacije, prepoznaje devet osetljivih društvenih grupa i daje mere za unapređenje njihovog položaja.

Izmenama Krivičnog zakonika iz 2009. proširena i unapređena zaštita u oblasti diskriminacije, ali se zamera to što ne sadrži opšte odredbe prema kojima bi se motivi zasnovani na rasnoj, etničkoj ili mržnji na osnovu drugih ličnih svojstava uzimali u ozbir kao otežavajući faktor. Zbog toga su nevladine organizacije Komitet pravnika za ljudska prava (Yucom) i Gej strejt alijansa uputili u februaru 2012. inicijativu za dopunu Predloga zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, kojom predlažu uvođenje instituta zločina iz mržnje.

Izmenama Krivičnog zakonika iz decembra 2012. uveden je zločin iz mržnje, kao posebna okolnost za odmerevanje kazne ako je krivično delo učinjeno iz mržnje zbog pripadnosti rasi i veroispovesti, nacionalne ili etničke pripadnosti, pola, seksualne orijentacije ili rodnog identiteta.

Problem primena zakona i nerazvijena pravna i sudska praksa

I pored odgovarajućeg zakonskog okvira protiv diskriminacije, zakoni se ne sprovode dovoljno efikasno i kasni se sa donošenjem podzakonskih akata. Takođe, Srbija još nema razvijene pravne mehanizme protiv diskriminacije, što odlikuje mali broj procesuiranih dela je nedovoljan, dok se propisi često pogrešno razumeju i tumače.

Od početka primene Zakona o zabrani diskriminacije, 2009. godine, pokrenut je veoma mali broj postupaka pre osnovnim sudovima - vođeno je ili se vodi ukupno 184 postupaka za zaštitu od diskriminacije, pokazalo je istraživanje Komiteta pravnika za ljuska prava (Yucom)koje je sprovedeno 2012.

Broj parničnih postupaka koji se na godišnjem nivou pokrene daleko je veći ali se nedostaci javljaju već kod podnošenja tužbi koje su često nerazumljive ili nepotpune, a takođe se često diskriminacija poistovećuje sa zlostavljanjem na radu.

U Srbiji, takođe, još nije uspostavljen mehanizam za praćenje pojave diskriminacije, primene zakona i posebnih mera.

Mukotrpno donošenje krovnog zakona

Na krovni zakon kojim se uspostavlja sveobuhvatan sistem zaštite od diskriminacije čekalo se više godina a njegovo donošenje pratile su kontroverze. Zakon dolazi na dnevni red parlamenta tek 2009. godine, ali i tada se usvaja uz teškoće, bez jedinstva vladajućeg bloka i opstrukcije.

U martu 2009. pre ulaska u skupštinsku proceduru vlada premijera Mirka Cvetkovića povukla je predlog zakona na insistiranje tradicionalnih verskih zajednica koje su zahtevale izmene zakona.

Tradicionalne verske zajednice koje su po ovom pitanju zajedno i usklađeno izvršile pritisak, što se inače veoma retko događa, tražile su izmene članova koji se odnose na prava seksualnih manjina i verskih zajednica. Takođe, opozicija, ali i deo vladajuće koalicije, najviše su se protivilii zaštiti gej populacije, a neki poslanici su tokom rasprave homoseksulnost izjadnačavali sa pedofilijom.

Tradicionalne crkve nisu osporile inicijativu za donošenje zakona, ali su strahovale da bi se članom novog zakona koji omogućava slobodno izjašnjavanje kada je reč o seksualnom opredeljenju mogao otvoriti prostor za omogućavanje brakova homoseksualaca, a Srpska pravoslavna crkva je strahovala i od jačanja uticaja verskih zajednica koje ona posmatra kao sekte.

Zatražene izmene i način na koji je zakon povučen iz procedure na zahtev crkava izazvali su nezadovoljstvo javnosti, civilnog društva, dela opozicije pa i članova vlade.

Vlada je, nakon ponovnog razmatranja, načinila samo manje izmene, zadržavši sve ključne odredbe. Tako je u članu 18. koji se odnosi na zabranu verske disrkiminacije precizirano da se neće smatrati diskriminacijom postupanje sveštenika i verskih službenika koje je u skladu sa doktrinom, uverenjima ili ciljevima crkava i verskih zajednica registrovanih u skladu sa zakonom.

Iz člana 21. izbrisan je stav koji se odnosi na transseksualce, jer je njegova suština sadržana u drugim odredbama istog predloga u kojima je predviđena zabrana diksriminacije prema rodnom identitetu i seksualnoj orijentaciji. Vlada nije pristala da odbaci taj član, koji je izazvao najviše polemike, a propisuje zabranu diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije.

Zakon je bio deo obaveza na putu ka EU i ukidanju viza za zemlje Šengenskog sporazuma, pa je vlada, iako ne postoji u EU propisan model za borbu protiv diskriminacije, morala da vodi računa o tome da ostane u okvirima predviđenim evropskim konvencijama i prakse drugih evropskih zemalja.

Opozicione stranke su zatim pokušale da onemoguće njegovo usvajanje podnošenjem skoro 500 amandmana. Skupština Srbije je ipak 26. marta 2009. glasovima vladajuće koalicije i Liberalno demokratske partije usvojila Zakon o zabrani diskriminacije. Protiv zakona su glasali poslanici uglavnom opozicionih stranaka, ali i poslanici iz Jedinstvene Srbije koja je bila deo vladajuće koalicije, kao i jedan poslanik Partije ujedinjenih penzionera. Poslanici Srpske napredne stranke nisu učestvovali u glasanju.

Zabrana diskriminacije

Zakonom o zabrani diskriminacije uređuju se opšta zabrana diskriminacije, oblici i slučajevi i postupci zaštite od diskriminacije. Prema zakonu, svako je dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno zabranu diskriminacije. Za nadzor nad sprovođenjem zakona do sada je bilo nadležno Ministarstvo za ljudska i manjinska prava.

Zakon predviđa i sudsku zaštitu od diskriminacije, a propisano je da su kazne prekršajne, u skladu sa Zakonom o prekršajima.

Zakon utvrđuje da svako ima pravo da ga nadležni sudovi i drugi organi javne vlasti Srbije efikasno štite od svih oblika diskriminacije. Tužba se podnosi osnovnom sudu, a postoji mogućnost žalbe apelacionom sudu. Protiv odluke apelacionog suda može se zatražiti revizija kod Vrhovnog kasacionog suda. Zakonom su predviđene novčane kazne od 10.000 do 100.000 dinara.

Zakonom su označeni posebni slučajevi diskriminacije koji se zabranjuju: diskriminacija u postupcima pred organima javne vlasti, diskriminacija u oblasti rada, u pružanju javnih usluga i korišćenju objekata i površina, verska diskriminacija, u oblasti obrazovanja i stručnog osposobljavanja, na osnovu pola, seksualne opredeljenosti, prema deci, na osnovu starosnog doba, nacionalnih manjina, zbog političke ili sindikalne pripadnosti, diskriminacija osoba sa invaliditetom ili uopšte s obzirom na zdravstveno stanje.

Ovim zakonom ustanovljava se i Poverenik za zastitu ravnopravnosti, kao nezavisni državni organ.

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti predstavlja centralno nacionalno telo za zaštitu od diskriminacije. On je nadležan za sprečavanje svih vidova i slučajeva diskriminacije, zaštitu ravnopravnosti u svim oblastima društvenih odnosa, i nadzor nad primenom propisa o zabrani diskriminacije. Postupa po pritužbama u slučajeivma diskriminacije, ali nije ovlašćen da sam pokrene postupak. On može da podnese tužbu u ime oštećene osobe, uz njen pismeni pristanak.

Poverenik deluje snagom autoriteta i ne može da izriče sankcije. Ukazuje na nedozvoljene oblike ponašanja i izriče preventivne mere - opomene. Poverenika bira Skupština na period od pet godina, na predlog skupštinskog odbora za ustavna pitanja.

Prva poverenica za zaštitu ravnopravnosti Nevena Petrušić izabrana je 5. maja 2010. godine na predlog poslaničke grupe Za evropsku Srbiju.

Ni izbor prvog poverenika nije prošao bez polemike, a imenovanje je kasnilo, pošto je propisani rok bio 60 dana od stupanja na snagu zakona 1. januara 2010, odnosno prvi mart.

Izbor je pratio spor između Demokratske stranke i Liberalno demokratske partije oko kandidata, odnosno međusobno osporavanje kandidata. Prvobitno je za tu funkciju LDP kandidovao Gorana Miletića, tada šefa Regionalne kancelarije organizacije Sivil rajt difenders (Civil Rights Defenders), da bi DS imenovao Milutina Đuričića, tadašnjeg savetnika u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava. Pošto se Djuričić povukao nakon kritika nevladinih organizacija, Miletića podržao samo LDP, a za trećeg nezavisnog kandidata niko nije glasao, poverenik nije izabran u roku.

Posle potrage za novim kandidatom, Demokratska stranka je predložila Petrušićevu, tadašnju dekanku Pravnog fakulteta u Nišu. Podela, međutim, nije izbegnuta, pa je deo nelvadinih organizacija podržao kandidatkinju DS-a, a deo ponovo Miletića.

Dve godine od imenovanja poverenika, 8. maja 2012. u Beogradu je otvorena prijemna kancelarija Poverenika za zastitu ravnopravnosti, u kojoj građani mogu da dobiju pravne savete, precizna uputstva o tome na koji način da sastave pritužbe i obrate se nadležnim sluzbama, a pre svega razjašnjenja o tome da li njihov slučaj predstavlja diskriminaciju ili je reč o kršenju nekog drugog prava.

Pored poverenika, druga nezavisna instituija koja se bavi tim pitanjem je Zaštitnik građana, koji ispituje propuste u postupanju uprave i drugih javnih tela. Zaštitnik, za razliku od poverenika, može da postupa i po sopstvenoj inicijativi.

Zastitnik građana bavi se kršenjem ljudskih prava u slučajevima kada ih krši organ državne uprave, ali ne i privatno lice. Postupak ispitivanja eventualnog kršenja nekog prava može otpočeti podnošenjem pritužbe ili na inicijativu samog Zaštitnika.

Vladina tela i institucije

U prethodnoj vladi premijera Mirka Cvetkovića pre rekonstrukcije postojalo je Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, u okviru koga je radila Uprava za ljudska i manjinska prava, da bi posle rekonstrukcije taj resor bio spojen sa ministarstvom državne uprave i lokalne samouprave.

Sadašnja vlada premijera Ivice Dačića nema resorno ministarstvo ali je 2. avgusta 2012. osnovala Kancelariju za ljudska i manjinska prava, kao i Kancelariju za saradnju sa crkvama i verskim zajednicama.

Uloga nevladinog sektora

Važnu ulogu u borbi protiv diskriminacije i promovisanju ljudskih prava i prava manjina ima nevladin sektor. Najčešće je upravo taj deo civilnog društva "najvidljiviji" u javnosti.

Nevladine organizacije imale su aktivnu ulogu u uspostavljanju zakonskog okvira protiv diskriminacije. U cilju iskorenjivanja te pojave, grupa nevladinih organizacija osnovala je u martu 2005. Koaliciju protiv diskriminacije.

Koalicija se od osnivanja bavila pripremom zakona o zabrani diskriminacije i zakona protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom, i lobirala za usvajanje oba zakona. Takođe, sa nadležnim ministarstvima u prethodnoj vladi je sarađivala u izradi zakona o zabrani diskriminacije.

Koaliciju protiv diskriminacije čine Centar za unapređivanje pravnih studija, Sivil rajt difenders (Civil Rights Defenders), Labris - organizacija za lezbejska ljudska prava, Mreža odbora za ljudska prava (ĆRIS network), Udruženje studenata sa hendikepom, Gejten LGBT (Gayten LGBT), Praksis (PRAXIS) i Regionalni centar za manjine.

I druge nevladine organizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava aktivne su u borbi protiv diskriminacije, poput Beogradskog centra za ljudska prava i Komeiteta pravnika za ljudska prava.

Šta je diskriminacija

Diskriminacija je neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje prema osobi ili grupi na otvoren ili prikriven način na osnovu stvarnih ili pretpostavljenih ličnih svojstava. To uključuje nedopušteno i neopravdano razlikovanje, isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva, odnosno postupanja kojima se krši princip ravnopravnosti ili prava i slobode pojedinaca.

Tokom istorije pojedine grupe su bile češće izložene diskriminaciji, pa se kao osnove za diskriminaciju u dokumentima o ljudskim pravima najčešće navode rasa, pol, jezik, veroispovest, politička ili druga uverenja ili imovina.

Prema Zakonu o zabrani diskriminacije lična svojstva su rasa, boja kože, preci, državljanstvo, nacionalna pripadnost, etničko poreklo, jezik, verska ili politička uverenja, pol, rodni identitet, seksualna orijentacija, invaliditet, bračni i porodični status, genetske osobenosti, zdravstveno stanje, imovinsko stanje, osuđivanost, starosna dob, izgled, članstvo u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama.

Diskriminacija je i postupanje na identičan način u nejednakim okolnostima ili različito postupanje kada nema relevatnih razlika između dve osobe ili dve situacije. To znači da jednakost ne sme biti formalna već suštinska. Razlikovanje je dopušteno ako je objektivno i srazmerno cilju koji se želi postići.

U društvenom sistemu diskriminacija se najčešće javlja u oblasti rada i zapošljavanja, postupka pred organima javne vlasti, obrazovanju i stručnom usavršavanju, zdravstvu, pružanju javnih usluga, korišćenju objekata i površina i stanovanju.

Određene kategorije stanovništva su posebno ranjive i izložene diskiminaciji: osobe sa invaliditetom, osobe sa psihičkim i intelektualnim poteškoćama, žene, starije osobe, Romi i seksualne manjine. Tamo gde postoji potreba je posebnim zakonima regulisano to pitanje.

Oblici disrkiminacije

Diskriminacija se može javiti kao direktna ili indirektna, a drastična je kada dovede do nasilja i zlostavljanja.

Oblici diskriminacije su povreda načela jednakih prava i obaveza, zabrana pozivanja na odgovornost, udruživanje radi vršenja diskriminacije, govor mržnje, uznemiravanje i ponižavanje. Zabrana pozivanja na odgovornost je oblik diskriminacije kada se osoba koja se žali i traži zaštitu od diskriminacije ili namerava da pruži dokaze o tome, izlaže lošijem postupanju.

Teški oblici diskriminacije su, prema zakonu, izazivanje i podsticanje neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti, propagiranje ili diiskriminacije koju sprovode organi javne vlasti, propagiranje diskriminacije putem javnih glasila, kao i ropstvo, trgovina ljudima, aparthejd, genocid, etničko čišćenje i njihovo propagiranje.

Težak oblik diskriminacije jeste kada je višestruka, odnosno po osnovu dva ili više ličnih svojstava, ili kada se ponavlja ili čini u dužem vremenskom periodu prema istoj osobi.

Direktna ili neposredna diskriminacija je kada se prema nekoj osobi nepovoljnije postupa u odnosu na druge u sličnoj situaciji na osnovu nekog ličnog svojstva. U tom slučaju diskriminacija bi bila ako neka osoba zbog svoje seksualne oprijentacije ne može da se zaposli, dok istovremeno objektivni i opravdani kriterijumi, poput stručne spreme pri zapošljavanju, ne predstavljaju diskriminaciju.

Poseban izazov predstavlja posredna ili indirektna diskriminacija, pošto je nju teže prepoznati i dokazati. Indirektna diskriminacije jeste ako naizgled neutralna odredba, praksa ili uslov određenu osobu ili grupu stavlja u nepovojniji položaj.

Posredna diskriminacija je i kada se dve osobe u bitno ražličitom položaju tretiraju na isti način. Primer indirektne diskriminacije mogao bi biti zahtev da nastavnih fizičkog bude određene visine.

U slučaju ove vrste diskriminacije ne mora nužno postojati namera da se diskriminiše, a primer bi mogao biti bioskop bez uslova za pristup invalida.

Sistemska diskriminacija

Sistemska diskriminacija je posledica opšte politike neke institucije ili zemlje. Predstavlja kombinaciju više faktora i praksi, pri čemu ne mora postojati namera da se diskriminiše. Ovaj vid se često dokazuje statističkim podacima koji ukazuju na disproporcije.

Sistemska diskriminacija bi bila kada bi se učenici sa invaliditetom odvajali u specijalizovane institucije za obrazovanje i smeštaj. U tom smislu i mere čiji je cilj unpređenje položaja pripadnika neke grupe mogu imati diskriminatorni efekat.

Pozitivna diskriminacija ili preferencijalni tretman

Pozitivna diskriminacija, preferencijalni tretman ili afirmativna akcija predstvlja sistemske mere koje se uvode kako bi se izjednačile mogućnosti i ostvarila prava, a ne samo formalna jednakost pripadnika neke društvene grupa, kao što su žene, Romi ili osobe sa invaliditetom.

Ustav Srbije je jedan od retkih ustava koji izričito dozvoljavaju mere afirmativne akcije.

Konkretne mere

U Srbiji proteklih godina preduzimaju različite mere koje treba da omoguće manjinama da ostvare prava, da se više uključe u društvo i da unaprede svoj položaj.

To se ostvaruje kroz programe, kao što je program stažiranja za pripadnike nacionalnih manjina u državnim institucijama, podsticajne mere pri zapošljavanju (subvencije, grantovi, olakšice) ili mere afirmativne akcije, poput uvođenja obaveze zapošljavanja osoba sa invaliditetom ili upisa Roma u visokoškolske ustanove.

Takođe, za zaposlene u javnim službama i institucijama, poput policije ili nastavnog kadra, ogranizovane su obuke kako bi se uputili u pitanja osetljivih grupa.

Pored zakona, donete su strategije i akcioni planovi u kojima se definišu ciljevi, odnosno konkretne mere za unapređenje položaja određene manjine.

Jedna od mera je uspostavljanje tela na lokalnom novu i zanimanja koja će omogućiti građanima pristup pravima. Tako su u opštinama osnovane komsije za rodnu ravnopravnost, a u domove zdravlja i bolnice je uveden zaštitnik prava pacijenata. Uvođenjem zdravstvenih medijatorki je olakšan pristup zdravstvenoj zaštiti romskoj zajednici, a od jula 2010. Romima je omogućeno da da lakše dođu do zadravstvneih knjižica.

Sprovode se i projekti kao što je projekat "Deci je mesto u porodici", koji je sproveden u saradnji sa Fondom UN za pomoć (UNICEF), u cilju prevencije odvajanja novorođenčeta sa smetnjama u razvoju od porodice.

I nekim konretnim merama pokušava se da se poboljšava položaj manjina. U Vojvodini je na primer tokom 2008. i 2009. realizovano nekoliko projekata za unapredenje uslova stanovanja u romskim naseljima, kao što su kupovina seoskih domaćinstava, poboljšanje infrastrukture i izgradnja ulica.

Osetljive grupe

Žene

Rodna ravnopravnost je garantovana Ustavom, a Srbija je potpisnica više međunarodnih konvencija i dokumenata kojima se garantuje ravnopravnost muškaraca i žena i zabranjuje diskiminacija na osnovu pola. Strategijom za poboljšanje položaja žena i unapređenje ravnopravnosti polova za 2009-2015. utvrđeno je šest oblasti u kojima je potrebno ostvariti napredak: unapređenje ekonomskog položaja, poboljšanje zdravlja, veće uključivanje u procese odlučivanja, u izvršnu vlast i družavnu upravu, ravnopravnost u obrazovanju, suzbijanje nasilja i iskorenjavanje stereotipa o polovima u medijima.

Evropska komisija je, međutim, ocenila da primena strategija na tom planu i dalje spora, kao i da su žene sa invaliditetom, samohrane majke, stare žene i žene koje žive u ruralnim oblastima najviše izložene diskriminaciji.

Osim što su suočene sa stereotipima i predrasudama o svojoj ulozi u porodici i društvu, žene su izložene i nasilju u porodici koje često ne prijavljuju. Svest o rodnoj diskriminaciji na poslu, takođe, nije razvijena, pa se žene retko žale instituciji ili organizaciji na to.

Takođe, stopa nezaposlenosti kod žena je veća nego kog muškaraca, dok su plate žena u većini sektora niže.

U 2009. godini prvi put se izjednačio broj zena i muškaraca koji su doktorirali, a žene čine 44% svih doktora nauka, magistara i specijalista među nastavnicima i saradnicima na visokim školama i fakultetima.

Na žene je registrovano 28% svih poljoprivrednih gazdinstava, ali one čine samo 23% svih individualnih poljoprivrednika i 71% su pomažući članovi u poljoprivredi.

Iako čine više od polovinu stanovništva Srbije, žene nisu dovoljno zastupljene u vlasti i na rukovodećim položajima. Srbija nikada nije imala ženu za premijera ili predsednicu, a broj ministarki u Vladi Republike Srbije od 2001. godine varirao je od dve do pet ministarki, što je daleko manje od trećine.

Predstavnici državnih institucija za rodnu ravnopravnost i nevladinih organizacija zatražili su da u novoj vladi oko 30% ministara budu žene.

U vladi Ivice Dačića od 19 članova pet je žena, što je 26,3%. U prethodnoj vladi Mirka Cvetkovića bilo je takođe, pet ministarki, odnosno 18,5%, ali je taj udeo nakon rekonstrukcije vlade smanjen. U sastavu vlada Zorana Djinđića i manjinskoj vladi Vojislava Koštunice bile su po dve žene, a u drugoj Košutničinoj vladi cetiri.

U Srbiji je krajem 2009. usvojen Zakon o ravnopravnosti polova koji propisuje da svaki treći poslanik u skupštini mora biti žena. Prema podacima međunarodne organizacije Interparlamentarna Unija (IPU) iz 2013. godine, Srbija je na 23. mestu na listi država sa najvećim brojem žena u parlamentu (33,2%), ispred većine država članica EU, i ispred susednih država iz regiona. U prošlom sazivu bilo je oko 22% poslanica.

U Skupštini je 1990. godine bilo samo 1,6% poslanica.

U Srbiji ima više diplomiranih studentkinja nego studenata, ali se po zastupljenosti u različitim profesijama vidi da je i dalje prisutna podela na muška i ženska zanimanja. U Srbiji je 95,5% vaspitačica, više od 70% nastavnica, a na fakultetima tek 29% profesorki. Najmanje žena predavača je na elektrotehničkim fakultetima (oko 9%) i na mašinskim (oko 6%).

Žena suvlasnice ili vlasnice preduzeća ima tek 26%, što je manje od EU (30%), ali problem nisu samo procenti već i održivost - godišnja stopa gašenja preduzeća je 47% za ženski biznis, a oko 30% za muški biznis.

Osobe sa invaliditetom

Pravni okvir za zaštitu prava osoba sa invaliditetom je uglavnom uspostavljen, ali u praksi njihov položaj nije u većoj meri unapređen pa se svakodnevno suočavaju sa diskriminacijom. Izolovanost u društvu, nepristupačnost objekata i usluga i nedovoljna pomoć u okviru lokalne zajednice dovode osobe sa invaliditetom u neravnopravni položaj u odnosu na druge građane, pošto ne mogu da ostvare svoja osnovna prava.

Iako zakon propisuje njihovu deinstitucionalizaciju, razvoj sistema usluga u okviru zajednice, uključujući pružanje dnevne nege i stanovanje u pristupačnom okruženju sa težistem na osamostaljivanju, primena zakona i dalje je nedovoljna. Nije retko i da, pošto se utvrdi da se krše prava osoba sa invaliditetom i one dovode u neravnopravni položaj, izostanu mere kojima bi se takva praksa prekinula.

Tek poslednjih nekoliko godina se ulažu napori da se deca sa invaliditetom uključe u redovnu nastavu i na taj način u društvo u najranijem dobu, a njihovi vršnjaci nauče zajedničkom životu sa osobama sa invaliditetom.

Iako su preduzete mere da se podstakne zapošljavanje osoba sa invaliditetom poput obaveze za preduzeća da zaposle i osobu sa invaliditetom, stopa nezaposlenosti u toj grupi stanovništva je visoka.

Nepristupačnost javnih objekata i površina predstavlja i dalje jedan od ključnih problema za osobe sa invaliditetom. Iako Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom propisuje da je diskriminacija ako se odbije da se objekat učini pristupačnima ili radno mesto prilagodi potrebama osobe sa invaliditetom, malo toga je učinjeno na tom planu.

Osobe sa invaliditetom su često izložene predrasudama i stigmatizaciji. Mediji nedovoljno izveštavaju o problemima sa kojima se suočava ta manjinska grupa. Pritom su uglavnom nedovoljno upućeni u pitanja invalidnosti, a poseban problem predstavlja korišćenje pežorativne terminologije.

Najviše pritužbi podnetih poverenici za zaštitu ravnopravnosti u 2012, ukupno 76, odnosilo se na diskriminaciju na osnovu invaliditeta.

Osobe sa mentalnim invaliditetom predstavljaju najranjiviji grupu koja je praktično isključena iz društva. I dalje je uvrežena praksa institucionalizacije osoba sa psihičkim smetnjama. Pritom, objekti u koje su smešteni često nemaju dovoljne kapacitete a uslovi nisu adekvatni.

Stare osobe

U Srbiji je česta diskriminacija starih ljudi, iako je kao i u većini zemalja Evrope stanovništvo sve starije. U isto vreme, prisutna je i diskriminacija mladih, ali i dece.

Izvor diskriminacije starih osoba leži u uverenju da su stari opterećenje za društvo, da su bespotrebni i da ni na koji način ne doprinose zajednici. Kao posledica diskriminacije javlja se izraženo nasilje nad starima, naročito u porodici.

Najčešći oblici diskriminacije u Srbiji su nepružanje zdravstvene usluge na vreme iza čega se krije stav da je to neracionalni trošak za zdravstveni fond i društvo. U Srbiji postoje različite mere za pomoć starijim osoba, poput dodatka za pomoć i negu ili pomoći u kući, ali je ta pomoć često nedovoljna uglavnom zbog nedovoljno sredstava. Zbog nedovoljno razvijene podrške zajednice raširena je praksa da se stare i nemoćne osobe smešaju u gerontološke centre i bolnice.

Drugi oblik je ograničenje u korišćenju bankarskih usluga tako što se određuje starosna granica za uzimanje kredita.

Najčešći oblik je ipak dostupnost radnog mesta za građane starije od 50 godina. Obično se govori o diskriminaciji u četiri područja tržišta rada: gubitak posla u procesu restrukturiranja, otežano zapošljavanje, mala ponuda programa za usavršavanje i pritisak da se stariji radnici što pre penzionišu kako bi oslobodili radno mesto mlađem radniku.

Prema podacima koje je iznela u januaru 2013. zamenica predsednice Odbora Skupštine Srbije za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva Ranka Savić, u Srbiji živi 1,2 miliona građana starijih od 65 godina, a četvrtina kaže da je trpela neki oblik diskriminacije.

Procenjuje se i da 320.000 starih nema penziju.

Romi

Romi su u najtežem položaju u poređenju sa drugim manjinskim zajednicama u Srbiji. Iako postoje strategije, zakonska rešenja i mere za unapređenje njihovog položaja i prava, oni su u društvu marginalizovani i i dalje su izloženi diskriminaciji. Često su meta fizičkih napada i govora mržnje, a lokalno stanovništvo ih uglavnom ne prihvata.

Prema rezultatima popisa iz 2011. godine u Srbiji je živelo 147.604 pripadnika romske nacionalne manjine, dok se na popisu 2002. godine oko 108. 000 stanovnika tako izjasnilo. Procenjuje se da je njihov broj ipak veći.

Romi su među socijalno najugroženijim stanovništvom: mnogi od njih žive u krajnjem siromaštvu i nemaju rešeno stambeno pitanje. Stopa nezaposlenosti među romskom populacijom je vrlo visoka i zapošljavanje je i dalje najveći izazov. Stanovanje, takođe, predstavlja jedan od ključnih problema Roma, pre svega interno raseljenih sa Kosova.

Loši uslovi života, nizak standard i odsustvo zdravstvene nege dovode do toga da Romi žive 10 do 15 godina kraće od većinskog stanovništva.

Posebno ranjiva kategorija stanovništva su romske žene i deca koji su, pored teških životnih uslova, izloženi i eksploataciji i porodičnom nasilju. U Srbiji 3% Romkinja ima visoko obrazovanje i često se udaju pre punoletstva i vrlo mlade rađaju decu. Stopa smrtnosti romske odojčadi i dece do pet godina duplo je veća u odnosu na prosek u Srbiji, iako je smanjena za 50% u poslednjih osam godina.

Ipak, izvestan pomak je ostvaren u oblasti obrazovanja i zdravstva. Donekle je unapređen pristup zdravstvu i povećan upis đaka romske nacionalnosti u osnovne škole. Prema podacima vlasti iznetim u aprilu 2013, procenat romske dece koja se upisuju u prvi razred osnovne škole porastao je za 25% tokom poslednjih pet godina, ali romski đaci rano napuštaju školu, pa sa obrazovanjem završavaju već u 12. godini.

Proteklih godina izazov predstavlja prinudno preseljenje Roma iz nelegalnih naselja. Za to ne postoji sistemsko rešenje, i preseljenje se često sprovodi uz kršenje ljudskih prava. Takođe, iseljavanjem u kolektivne centre ili kontejnerska naselja na periferiji uskraćuje im se mogućnost da se bave poslovima od kojih žive.

Od 2009. do 2012. godine prinudno je iseljeno 675 porodica na teritoriji Beograda, a tokom iseljenja Romi nisu blagovremeno obavešteni o tome, izostale su konsultacije i nije im ponuđen adekvatan smeštaj, pokazuju podaci grupe nevladinih organizacija objavljeni u decembru 2012.

Prema međunarodnim standardima, iseljenje mora biti poslednja opcija, a činjenica da je neko naseljen na određenoj lokaciji bez dozvole nije dovoljna za iseljenje.

Ukidanje viznog režima za građane Srbije donelo je nove izazove kada je reč o položaju Roma, s obzirom da su, suočeni sa siromaštvom, najbrojniji među osobama koje traže azil u zemljama EU iz ekonomskih razloga. U tom smislu, na njih se gleda u negativnom svetlu kao na pretnju ukidanju bezviznog režima, dok stroža kontrola granice kojoj su vlasti pribegle kako bi suzbile zloupotrebu bezviznog režima sa EU u praksi može dovesti do diskriminacije.

Mnogi Romi su pravno nevidljivi jer ne poseduju lične dokumente, što im otežava ostvarivanje prava. Na tom planu je ipak ostvaren pomak, pošto su preduzeti koraci da im se olakša da dođu do dokumenata. Između ostalog je omogućeno prijavljvanje na privremenim adresama, kao i izdavanje zdravstvene knjižice i pravno nevidljivim osobama.

Pravno nevidljive osobe

U Srbiji mnogi građani nisu pri rođenju upisani u matičnu knjigu rođenih zbog čega u pravnom smislu ne postoje. Bez dokumenata ti građani ne mogu da ostvare svoja osnovna prava, što ih dovodi u neravnopravan položaj u odnosu na ostale građane.

Većinu "nevidljivih" čine Romi, ali među njima ima i raseljenih lica koja su bez dokumenta. U Izveštaju ombudsmana o položaju pravno nevidljivih, objavljenom 2012, navodi se da je potrebno promeniti propise i praksu državnih organa kako bi "nevidljivi" lakše dobijali dokumenta.

Ističe se, takođe, da je neophodno napraviti dobru procenu broja ljudi bez dokumenata, budući da to do sada nije učinjeno. Prema proceni zaštitnika građana, u Srbiji ima vise od 30.000 osoba koje nemaju lična dokumenta, a 6.000 ljudi nije ni upisano u matične knjige, što je preduslov za dobijanje dokumenata i učešće u društvu.

LGBT osobe

Homofobija i predrasude prema LGBT osobama su u Srbiji i dalje duboko ukorenjene, a pokušaji promocije njihovih prava nailaze na žestok otpor u konzervativnoj javnosti i često nasilan odgovor ekstremističkih grupa i pojedinaca.

O izvesnom napretku na planu unapređenja njihovih prava može se govoriti u većim urbanim sredinama, dok je u unutrašnjosti to pitanje i dalje tabu. Prema oceni Gejstrejt alijanse, ostvaren je pomak u odnosu državnih institucija prema toj populaciji, ali je potreban dalji napredak. Organizacije civilnog društva su prvi put 2012. dobile sredstva za skupove i akcije za promociju prava seksualnih manjina.

U Srbiji ne postoji senzibilizacija društva o LGBT populaciji, a u školama se i dalje zastupaju konzervativni i diskriminatorski stavovi. Pripadnici seksualnih manjina su često izloženi fizičkim napadima i govoru mržnje.

Zvaničnici oklevaju da reaguju i nedvosmisleno osude diskriminaciju LGBT osoba, a neki i otvoreno zastupaju homofobične stavove, poput lidera Jedinstvene Srbije Dragana Markovića Palme koji je zbog diskriminatorske izjave 2011. osuđen prvostepenom presudom na zabranu ponavljanja diskriminacije i nadoknadu sudskih troškova.

Koliko je srpsko društvo homofobično, a vlasti neodlučne najbolje pokazuje odnos prema Paradi ponosa, sada već tradicionalnoj manifestaciji u mnogim zemljama, kojom se simbolično promovišu prava LGBT osoba.

Srbija ima dugu istoriju nasilja u pokušajima organizovanja Parade ponosa. Prvi pokušaj Parade ponosa održan je 2001. godine i ostao je upamćen po scenama brutalnog prebijanja pripadnika gej populacije na Trgu Republike i podivljalim mladićima sa majicama Obraza. Sledeći pokušaj dogodio se 2004. godine, kada se odustalo od organizacije posle izbijanja martovskog nasilja na Kosovu.

Naredni pokušaj bio je 2009. godine, kada je policija iz bezbednosnih razloga donela rešenje o izmeštanju skupa i ponudila dve alternativne lokacije, Ušće i Palata Srbija, što su organizatori odbili i proglasili kapitulacijom drzave. Organizatori su tužili državu Ustavnom sudu zbog onemogućavanja ostvarivanja Ustavom garantovanih prava.

Najnasilniji su bili događaji koji su pratili Paradu ponosa organizovanu 2010. u Beogradu. Sama manifestacija protekla je bez incidenata, ali su u širem centru grada izbili sukobi između policije i protivnika Parade ponosa u kojima je povredeno više od 140 ljudi od kojih 124 policajaca, a grad demoliran.

Tokom incidenata koje su izazvali huligani napadajući policiju, pričinjena je materijalna steta od bar million evra. Policija je privela 207 osoba, osumnjičenih za izazivanje nereda.

Zbog organizovanja nereda u Beogradu tokom Parade ponosa, 10. oktobra 2010, vođa ultradesničarskog pokreta Obraz Mladen Obradović je 20. aprila 2011. prvostepeno osuđen pred Višim sudom u Beogradu na dve godine zatvora, a njegovi saradnici iz Obraza Damir Grbić i Krsta Milovanović na po godinu dana zatvora.

U 2011. iako je prvobitno bila zakazana za 2. oktobar Parada je na kraju zabranjena zajedno sa drugim skupovima koje su za taj dan najavili protivnici te manifestacije. Zabrana je obrazložena opasnošću od sukoba i povreda, a na odustajanje od Parade i desničarskih skupova je, kao i prethodne godine, organizatore pozvao i gradonačelnik Beograda Dragan Đilas.

Stav organizatora Parade je da je država ugrozila osnovna ljudska prava i prekršila Ustav i međunarodno pravo, pa su podneli tužbu protiv Srbije Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu i žalbu Ustavnom sudu Srbije.

Ustavni sud je 18. aprila doneo odluku kojom je zaključeno da je Republika Srbija zabranom Prajda 2011. godine povredila Ustavom garantovana prava na slobodu okupljanja, pravno sredstvo i sudsku zaštitu.

Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije zabranilo je i 2012. održavanje Parade ponosa i svih skupova koji su bili zakazani za 6. oktobar.

Na osnovu bezbednosne procene vlasti zabranjeno je održavanje te manifestacije i svih ostalih skupova koje su za 28. septembar 2013. najavili desničarske organizacije i pokreti.

U izveštaju Evropske komisije o napretku iz 2013. konstatuje se da su preduzete aktivnosti na zaštiti LGBT populacije, ali da i dalje nema dovoljne političke podrške održavanju Parade ponosa koja je ponovo zabranjena, treću godinu za redom, zbog bezbednosnih razloga.

Prilikom ranijih Parada ponosa došlo je do izražaja sve primetnije i često nasilno delovanje ultrdesničarskih organizacija koje je ugrožavalo živote drugih. Ponašanje tih organizacija tokom te manifestacije bilo je neposredan povod da se zatraži njihova zabrana. Međutim, prema nekim ocenama, iako će doprineti smanjenju ekstremizma i nasilja, njihova zabrana neće iskoreniti ekstremizam jer su za to potrebne temeljnije promene u samom društvu.

Ustavni sud Srbije odlučio je 2. juna 2011. da zabrani rad neofašističke organizacije Nacionalni stroj kao tajne organizacije koja širi nacionalnu i versku mržnju. Državno tužilaštvo Srbije uputilo je u oktobru 2008. godine inicijativu za zabranu rada i delovanja te organizacije.

Godinu dana kasnije Ustavni sud Srbije zabranio je delovanje Obraza. Zabranu Otačastvenog pokreta Obraz i Srpskog narodnog pokreta 1389 zatražio je u septembru 2009. godine tadašnji republički tužilac Slobodan Radovanović zbog, kako je naveo, nasilnog rušenja ustavnog poretka, kršenja zajamčenih manjinskih i ljudskih prava i izazivanja rasne, nacionalne i verske mržnje i netrpeljivosti.

Nacionalne manjine

Prema popisu stanovnistva u Srbiji iz 2011. godine, u Srbiji je, bez Kosova, živelo 1.198.712 pripadnika nacionalnih manjina.

Prema popisu, 83,32 % stanovništva čine Srbi, 0,08% Albanci,97 2,02% Bošnjaci, 0,26% Bugari, 0,23% Bunjevci, 0,49% Vlasi, 0,11% Goranci, 0,32% Jugosloveni, 3,53% Mađari, 0,32% Makedonci, 0,31% Muslimani, 0,06% Nemci, 2,05% Romi, 0,41% Rumuni, 0,05% Rusi, 0,20% Rusini, 0,73% Slovaci, 0,06% Slovenci, 0,07% Ukrajinci, 0,81% Hrvati, 0,54% Crnogorci u 0,24% ostali.

Pravni okvir za zaštitu nacionalnih manjina u Srbiji je zadovoljavajući i garantuje im osnovna prava. Da bi ostvarili prava na samoupravu u kulturi, obrazovanju, obaveštavanju i službenoj upotrebi jezika i pisma, pripadnici nacionalnih manjina mogu da izaberu svoje nacionalne savete.

Osim jezika koji su u službenoj upotrebi na teritoriji Vojvodine, u Srbiji su u pojedinim opštinama u službenoj upotrebi albanski, bosanski i bugarski jezik. Povreda prava na upotrebu sopstvenog jezika i pisma je Krivičnim zakonikom definisano kao krivično delo.

Međutim, pripadnici manjina često nisu u praksi dovoljno uključeni u društvo mimo zajednica u kojima žive. Pojedine manjine nailaze na diskriminaciju u zdravstvu, prilikom zapošljavanja ili školovanja, a često im nisu dostupne odgovarajuće informacije. I dalje se javljaju etnička i verska netrpeljivost, govor mržnje, pa i nasilje.

Pripadnici pojedinih nacionalnih manjina, osim onih u Vojvodini koje su dovoljno integrisane u društvo, suočavaju se sa visokom stopom nezaposlenosti kao i nedovoljnom zastupljenošću u javnim službama.

U izveštaju Beogradskog centra za ljudska prava o stanju ljudskih prava u Srbiji u 2011. navodi se da je u Sandžaku mali broj pripadnika bošnjačke manjine zaposlen u policiji ili pravosuđu i da je stopa nezaposlenosti uglavnom visoka. Sa visokom stopom nezaposlenosti se suočavaju i Albanci na jugu Srbije koji su nedovoljno zastupljeni u pravosudnim organima i u državnim preduzećima u tom regionu. Njima takođe nije omogućeno da studiraju na albanskom jeziku zbog čega odlaze na studije u Prišitni ili Tirani, navodi se u tom izveštaju.

U osnovnim i srednjem obrazovanju manjinama je omogućena nastava i udžbenici na maternjem jeziku. Dostupnost udžbenika na maternjem jeziku u slučaju albanske manjine se javlja kao problem, dok s druge strane u nekim sredinama u praksi, iako nije predviđeno, dolazi do potpunog razdvajanja učenika u nastavi na osnovu jezika na kome uče. To je dovelo do toga da u nekim sredinama u kojima živi mađarska manjina deca mađarske nacionalnosti ne nauče srpski jezik, što otežava njihovo uključivanje u društvo i smanjuje im mogućnosti za zapošljavanje.

Kada je reč o mađarskoj manjini, nakon usvajanja zakona o restituciji 2011. povela se polemika oko toga da li će se njime diskriminisati ta zajednica zbog odredbe da pravo na povraćaj imovine neće imati pripadnici okupacionih snaga. Stranke vojvođanskih Mađara, kao i vlasti u Budimpešti, smatrale su da se time uvodi načelo kolektivne krivice za zločine koje su u Drugom svetskom ratu počinile mađarske okupacione snage u Vojvodini.

Međutim, stav Brisela je bio da zakon nije diskriminatorski, a srpske vlasti su saopštile da će se taj zakon primenjivati uz zakon o rehabilitaciji kao i da će svi, uključujući i pripadnike i naslednike mađarske okupacione vojske, moći da podnesu zahtev za povraćaj imovine ako zakonskim postupkom dokažu da nisu počinili zločine ili druga kažnjiva dela.

Uoči odluke o dodeljivanju statusa kandidatu martu 2012, Rumunija je od Srbije, takođe, tražila garancije za status vlaške manjine, a problem je rešen potpisivanjem protokola o tom pitanju.

Verske manjine

Ustav Srbije i odgovarajući zakoni garantuju ravnopravnost svih verskih zajednica i zabranjuju versku diskriminaciju.

Međutim, Zakon o crkvama i verskim zajednicama svrstava ih u četiri kategorije crkava a povlašćeniji položaj imaju tradicionalne crkve i verske zajednice. Pred Ustavnim sudom pokrenuta je inicijativa za ocenu ustavnosti nekih odredaba tog zakona koje, po mišljenju predlagaca, krše ustavno načelo odvojenosti crkve od države i diskriminišu manjinske verske zajednice.

Takođe, u Srbiji je prisutna netrpeljivost, posebno prema netradicionalnim verskim zajednicama koje se u javnosti neretko označavaju kao sekte ili satanski kultovi. Nisu retkost ni napadi na verske objekte i srknavljenje grobalja različitih religija, a u slobodnoj prodaji mogu se naći antisemitska dela.

Srpska pravoslavna crkva ima dominantan uticaj i ulogu u društvu u kome svest o multikonfesionalnom društvu nije razvijena.

STAVOVI

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Nevena Petrušić izjavila je 10. decembra 2011, povodom Međunarodnog dana ljudskih prava, da je u Srbiji i dalje raširena pojava kršenja ljudskih prava i da je neophodno doneti sveobuhvatnu strategiju za borbu protiv diskriminacije.

"Bez valjane strategije za borbu protiv diskriminacije koja će obezbediti da svi ljudi pod jednakim uslovima uživaju svoja ljudska prava, ne možemo reći da će neki značajniji pomaci na ovom planu biti postignuti", rekla je Petrušićeva agenciji Beta.

Ona je navela da je u Srbiji za prevenciju i borbu protiv diskriminacije u svim oblicima društvenog života potrebno zajedničko delovanje državnih institucija, nezavisnih tela i nevladinih organzacija.

Zaštitnik građana Saša Janković ocenio je 7. marta 2012. da postoji objektivna potreba da se unapredi položaj žena u srpskom društvu, bez obzira što su žene u društvu i institucijama postale vidljivije a mnoge od njih dovoljno emancipovane da se ne osećaju neravnopravno.

"Danas je u Srbiji više žena na istaknutim pozicijama u zakonodavnoj, izvršnoj i sudskoj vlasti, vojsci i policiji, u privredi i drugim društvenim sferama nego pre desetak godina. Istovremeno, prošle godine do novembra, u Srbiji su od svojih sadašnjih i bivših supruga i partnera ubijene 44 žene", naveo je Janković u čestitki povodom 8. marta - Međunarodnog dana žena.

Janković je ocenio da je rodno zasnovana diskriminacija još prisutna, posebno kod zapošljavanja, zauzimanja visokih društvenih funkcija, napredovanja do rukovodećih položaja, ali i u svakodnevnom životu.

Šefica misije Saveta Evrope u Srbiji Antje Rotemund izjavila je 17. maja 2012 u Novom Sadu da je Srbija "srednje tolerantna" zemlja kada je u pitanju diskriminacija osoba drugačije seksualne orijentacije i rodnog identiteta. Rotemund je na konferenciji za novinare u Vladi Vojvodine kazala da je to pokazalo istraživanje evropske organizacije ILGA koja se bavi pravima ovih osoba.

Dodala je da će Savet Evrope u Srbiji, Albaniji, Crnoj Gori, Letoniji, Italiji i Poljskoj podržati akvitnosti na izradi odgovarajućih strategija za borbu protiv diskriminacije.

"Zabrinjava to što se u javnosti čuju homofobične i diskriminišuće izjave javnih ličnosti i zvaničnika", kažala je Antje Rotemund.

U Srbiji je tokom 2011. zabeležen porast slučajeva diskriminacije nacionalnih manjina i LGBT osoba, ali i određen napredak u institucionalnoj borbi u toj oblasti, ocenjeno je 8. maja 2012. na skupu Koalicije protiv diskriminacije.

Šef Delegacije Evropske unije u Srbiji Vensan Dežer je na tom skupu rekao da je Srbija ostvarila napredak u borbi protiv diskriminacije osnivanjem institucija odnosno da se vide efekti osnivanja između ostalog kancelarija poverenika za zaštitu ličnih podataka i zaštitnika građana.

"Pomaka ima, ali to nije dovoljno. Važno je da postoji politička volja da se unapređuje borba protiv diskriminacije", rekao je Dežer.

Srbija mora da preduzme konkretne akcije i postigne merljive rezultate u poboljšanju položaja Roma, a

ne samo da im pruža deklarativnu podršku, ocenila je u saopštenju Koalicija protiv diskriminacije, povodom 8. aprila, Međunarodnog dana Roma.

"Deklarativno zalaganje, verbalna podrška i maglovita obećanja države nisu izraz spremnosti da se problemi reše, već prikriju, a njegovo rešavanje odloži. Od države zahtevamo konkretne akcije i merljive rezultate u zajedničkom zalaganju za poboljšanje položaja Roma i Romkinja", poručuje Koalicija protiv diskriminacije.

Žene i muškarci u Srbiji retko prijavljuju diskriminaciju na poslu, prvenstveno zbog straha da ne ostanu bez radnog mesta, izjavila je 6. aprila 2012. predsednica Sekcije žena Saveza samostalnih sindikata Srbije za Kruševac Zorica Savić Nikolić.

"Od donošenja Zakona o zabrani diskriminacije do danas nije doneta ni jedna presuda vezana za diskriminaciju žena na radnom mestu. Prinuđene su da trpe bilo kakvo ponašanje poslodavaca prema njima, samo da ne izgube posao", rekla je Zorica Savić Nikolić na tribini o diskriminaciji, u Jagodini.

Prema njenim rečima, u sprečavanju diskriminacije na radu veliku ulogu ima sindikat "koji mora da izradi strategiju i kroz kolektivne ugovore da reguliše tu oblast". Savić Nikolić je istakla da nije mali broj zaposlenih koji traži pomoć, ali uglavnom, ne žele da se "eksponiraju".