Radojka Satori
У ГЛИБУ
Онај који не зна
врелину и тежину
топлог летњег дана
кад кола крв преврела жилама
а у башти код суседа
пршти фонтана
онај коме не ниче ружа трња пуна
међу трновито силно грање
тај нека ми не суди
што сам обамрла
невесела
и несаницом заузета
и док свако други спава
Ја сам заглибљени камен
умије ме понека киша
што склизне низ шибље
премало воде за вреле дане
премало за усијане ране
Radojka Sator
Nema komentara:
Objavi komentar