Snežana Vlajnić Kostić
Maglovito , hladno decembarsko jutro .
Utorak je.
Prepoznah u tvom glasu tugu.
Zasto si toliko tužan?
Kradem scenario protekle noći...
Pretvaram je u valovite talase.
Ćujes li?
Dopiru sa pučine
Lirski glasovi galeba i slatki okusi
Narandze „Merlin“ koju ti voliš.
To što jesi počiva u meni.
Zašto si toliko tužan?
Volim tvoje setne i zagonetne oči.
Krvare procvetale lale iz mog sna
A one ljubičaste koje mnogo volim
Miluju svojom lepotom kameni dvorac
Otvarajući mi ranu koja nakon toliko stoleća
Ne zaceljuje.
Naše stablo smokve
izmedju dva razgranata, tebi omiljena bora
hrabro se bori sa vetrom.
Požuteli listovi odlaze u nepovrat.
Ove godine odrekli smo se
Njenih slatkih plodova.
Darovali smo ih izgladnelim pticama.
Izgladnelim pticama.
Tužan si mi danas.
Pokušavam ove čudne stihove pretvoriti u pesmu
tebi posvećenu.
Sve što sam do sada osvojila
Nestaje sa mnom u magli secanja.
Jesam li bila isuviše sebična?
Želela sam te samo za sebe.
Tvoja ljubav pretvorila se u preteću tišinu.
Predskazanje da sam doživotni zarobljenik
tišine u kojoj pronadjoh sebe.
Autor : Snezana Vlajnic Kostic
Fotografija : S.V.K slikano jutros 10.12.2013 (Nasa
smokva u drustvu borova, starih, dobrih i vernih prijatelja.)
Nema komentara:
Objavi komentar