Biljana Pantić
TKALA SAM TE...
Tkala sam te od snova prozirnih poput paučine...
Tražila te na jednoj tek malo primetnoj zvezdi na najzabačenijem deliću neba...
Tkala sam ti obrise po ivicama sećanja... Tražila u nedokučivim tajnama mogućih
uspomena... Tkala sam tanane niti kroz potku tvojih veđa... Tražila u noćima
koje su samo uzdasima bile ispunjene... Tkala sam ti ruke u svom nestvarnom
prolasku kroz ceo život, prolaska poput senke... Tražila te ulicama kojima
nikada nisi prolazio... Tkala sam ti osmeh na platnu mašte vidljiv još samo
meni...
Tkala sam te...
Tražila te...
Tek sad znam da me tvoje veđe gledaju... Sada... Sa
najlepše zvezde... Sa najudaljenijeg dela neba... Sjaji mi tvoj osmeh u
najmračnijim noćima...
Ostao je od nas još samo - mir...
To je ono konačno - ni u jednom danu koji mi je
preostao te neću sresti... Ni u jednoj noći te neću više zagrliti...
Ali imam te kao svoj najnežniji, najdublji, najmirniji,
najsjajniji san koji sam ikada sanjala na ovom svetu...
Još postojiš i postojaćeš bar dok je mene...
Spavaj, anđele...
Doći ću i ja na to nebesko mesto da ti se pridružim
jednom...
Da - jednom... Kad dođe čas za to... Spavaj, anđele...
AUTOR: BILJANA PANTIĆ
Nema komentara:
Objavi komentar