Ljiljana Božić
VIDIŠ KAKO JE
Vidiš kako je,
kada ti neko,
u kog si se kleo
i poverenje imao bezgranicno,
ledja okrene,
kad nisi mogao
ni zamisliti,
da se tako nesto,
može dogoditi,
kada te potrefi,
kao grom
iz vedra neba.
Vidiš kako je,
kada se slepo veruje,
kako sam tebi ja,
zato sam se i vratila,
da bi ti se osvetila,
dugo sam osvetu spremala
iako nikada,
osvetnica nisam bila,
tebi sam morala,
da bi svoje srce smirila,
vratiti milo za drago,
da i tvoje srce sazna,
kako boli, kad se voli,
a voljeno biće te ostavlja,
s' nožem u ledjima.
Vidiš kako boli,
dok sve u tebi vristi,
a niko vrisak ne sme čuti,
kada se moraš praviti,
da ti je svejedno,
da nije vredno,
ni pomena, a kamoli razgovora,
na tu temu više,
a u tebi zver ranjena,
jedva da diše.
Vidiš li kako je,
kada ti neko prekine snove,
kako grudi jako bole
i život ti se iz bajke,
pretvori u košmar,
kad ne znaš
ni kuda udaraš,
ni zašto je,
do toga došlo,
kada si sve uložio,
i pitanje mali milion
puta ponovljeno,
šta nije valjalo?
Vidiš li sad
kako je meni bilo,
zato ti vraćam,
drago za milo,
da ti se ne bi ponovilo,
da to što si uradio meni,
uradiš još nekoj ženi?
Vidiš...
osecaš...
nesnosno boli.
LJ.B.
Nema komentara:
Objavi komentar