Normalni nacisti

Ian Buruma | 11/03/2014

 

Generacija rata (Generation War) je neobičan naslov televizijske melodrame o Drugom svetskom ratu, prvobitno emitovane u tri dela na nemačkoj televiziji, a sada objavljene kao dvodelni film u Americi. Nemački naslov, Naše majke, naši očevi, evokativniji je, makar za nemačku publiku. Međutim, čak ni on nije potpuno tačan, budući da je reditelj Filip Kadelbah rođen 1970, dok su njegovi glumci još mlađi. Možda je naslov trebalo da glasi Naše bake i deke, ali možda bi to bilo previše tugaljivo za nešto što se predstavlja kao realan portret ljudi zatečenih u brutalnom ratu – portret koji je izazvao velike polemike izvan Nemačke.

Glavni protagonisti ove drame su petoro mladih, obrazovanih Berlinaca, među kojima nema ubeđenih nacista. Oni obožavaju sving (zabranjen u Trećem rajhu). Jedan od njih, omaleni krojač sa gustom crnom kosom po imenu Viktor, pokretna je karikatura Jevrejina. Druga dvojica, Vilhelm i Fridhelm, su braća koja pristupaju Vermahtu 1941, tačno na vreme za invaziju na Sovjetski Savez. Vilhelm je poletan i muževan, sjajan vojni materijal, Friedhelm je njegova sušta suprotnost – studiozan, osetljiv i prezriv prema ratu. Vilhelmova tajna ljubav, Šarlota, ponosna je što služi na Istočnom frontu kao vojna bolničarka. Peti lik je devojka po imenu Greta, koja voli Viktora i želi da postane slavna kao Marlen Ditrih. Ona je u vezi sa oficirom Gestapoa, i nada se da će spasiti Viktora i unaprediti svoju karijeru u zabavnoj industriji Trećeg rajha.

Pratimo ovih petoro ljudi kroz sve njihove avanture, koje se kao u pravoj sapunici prepliću koincidentno i često sasvim neuverljivo. Gledamo strahote u poljskoj bolnici, gde ljudi urlaju od bolova i gde se sa lokalnim (ruskim) bolničarkarkama postupa kao sa robovima. Gledamo kako ukrajinski ološ uz batine isteruje Jevreje iz njihovih kuća u getu dok ih Nemci nadziru. Gledamo kako nemački vojnici streljaju ili vešaju nedužne civile. Gledamo Viktora kako beži iz voza za Aušvic. Gledamo poljske izdajnike i poljske partizane, među kojima su neki jednako antisemitski i antinemački raspoloženi. Na trenutak vidimo pijane sovjetske vojnike kako siluju Šarlotu, nemački bolničarku. I na kraju, vidimo američkog oficira u Berlinu po završetku rata, kako sa cigarom u zubima dozvoljava prevejanom bivšem oficiru Gestapoa, koji je bio u vezi sa Gretom i koji je odgovoran za njenu kasniju egzekuciju, da nastavi da radi za savezničke vlasti kao da se ništa nije promenilo.

Milioni nemačkih i austrijskih gledalaca misle da je serija divna. Zašto se onda oko nje podigla tolika prašina, naročito u Poljskoj gde su autori optuženi za „falsifikovanje istorije“? Američki kritičari poput A.O. Skota u New York Timesu takođe su kritikovali film zbog stvaranja lažne moralne jednakosti između napaćenih nemačkih vojnika i bolničarki i njihovih napaćenih poljskih ili ruskih neprijatelja. Po ovom stanovištu, Generacija rata izgleda sugeriše da je antisemitskih gadova bilo na svim stranama, u Poljskoj i Ukrajini ništa manje nego u Nemačkoj. Dakle, treba da se pomolimo za sve žrtve rata i da prošlost prepustimo zaboravu. Ali da li ovaj film samo to poručuje?

Sve u Generaciji rata moglo je stvarno da se dogodi, čak iako je prezentacija pomalo sumnjiva. Prizori borbe snimljeni su u spilbergovskom maniru, na holivudski kalup. Ne pokazuju nam se najgore stvari koje su Nemci počinili; ne vidimo logore i mučenja. To je možda dobro. Filmski pokušaji – kao recimo, Spilbergov – prikazivanja gasnih komora nikad se ne približavaju stvarnosti i lako umeju da sliznu u kič. Retko kome može da promakne šta znači kada poljski zatvorenik govori da vozovi dolaze u logore puni a vraćaju se prazni. Moglo je više pažnje da se posveti holokaustu, koji je prerastao u središnju temu sećanja na Drugi svetski rat. Ali holokaust nije bio glavni deo nemačkog ratnog iskustva i, na kraju, ova drama nije o njemu. Komentar, koji jednim delom izgovara nepoznati narator a delom Vilhelm, izdržljivi brat koji preživljava rat, ne ostavlja nikakvu dilemu oko toga da su Nemci odgovorni za razaranje Evrope. Glavna poruka koju nekoliko puta ponavlja mlađi brat Fridhelm jeste da rat budi najgore u ljudima. Nemci su sebe videli kao heroje dok su se probijali na istok, ali završili su kao masovne ubice.

Osim bizarnih koincidencija (koliko puta petoro prijatelja mogu slučajno da se sretnu na bojištima od Poljske pa do severoistočne Ukrajine?), Generacija rata ima i druga tipična obeležja televizijske melodrame. Svih petoro su zgodni. Sviđaju nam se i navijamo da prežive. Zatim, tu su zlikovci: oficiri Gestapoa i nemilosrdne nacističke ubice koji naređuju kolebljivim vojnicima da učestvuju u masakrima. Ovi ljudi su ružni: rošave, debele ili plavokose zveri.

Moglo bi se tvrditi da se takvom slikom atraktivnih običnih Nemaca, koje u konflikt uvlače zli sadisti, skida odgovornost sa Nemaca. Ipak nisu imali nikakvog izbora, pa se čak i oni mogu posmatrati kao žrtve nacista. Ali slika u Generaciji rata je komplikovanija. Većina mladih Nemaca u filmu – bolničarki, vojnika, Berlinaca, uključujući i ženu koja se useljava u nekadašnji stan Viktorove izbačene porodice – zatrovana je nacističkom propagandom. Pa čak ni naši atraktivni junaci nisu potpuno nedužni. Ne samo da Greta gradi svoju karijeru dajući se oficiru Gestapoa, nego i Šarlota odaje jevrejsku bolničarku koja joj je pomogla, a Fridhelm, onaj osetljivi momak, na kraju veša partizane i strelja decu.

Ali film se može čitati na još jedan način. Ako je to priča o atraktivnim mladim Nemcima koji pokušavaju da budu ljudi u neljudskom ratu, jasno je da će junaci zakazati. I oni postaju moralno iskvareni. Ovo ne bi bila tako snažna ideja kad bi junaci izgledali jednako grozno kao očiti nitkovi. Upravo činjenica da su naše bake i deke mogli da postanu izdajnici, oportunisti i ubice šalje važnu poruku. Ako ovaj film to pokušava da razume umesto da osudi, ne znači da on traži razumevanje za Treći rajh. Naprotiv, samo pokazuje da skoro niko nije mogao ostati pristojan u nakaznom sistemu.

Televizijske mini serije su ponekad efikasnije od sofisticiranijih umetničkih formi, ne samo zato što dopiru do šire publike. Likove upoznajemo kako vreme prolazi. Živimo sa njima. Oni koji su se rugali američkoj mini seriji Holokaust (1979) zbog vulgarnog prikaza masovnog ubijanja, potcenili su njen uticaj, naročito na nemačke gledaoce. Žrtve su, kao i neke ubice, iznenada dobile ljudsko lice. Banalnost serije išla joj je u korist, jer protagonisti su mogli da budu naše komšije. Serija je razobličila apstrakciju o šest miliona mrtvih.

Ali šta je sa poljskim negodovanjem kako prikaz poljskih partizana predstavlja falsifikovanje istorije? Ne može se poreći da su mnogi Poljaci, uključujući i partizane, bili antisemiti. Predstaviti sve Poljake kao junačke branioce Jevreja zaista bi bilo falsifikovanje. A ima Poljaka u Generaciji rata koji pomažu Viktoru da pobegne. Zapravo, moralne dileme sa kojima se suočavaju partizani – da li se isplati isprovocirati odmazdu nad nevinim Poljacima ubijajući Nemce? – dobro su opisane u filmu.

Međutim, poljski kritičari imaju pravo. Čak i da su se Poljaci, Ukrajinci i drugi stranci nedostojno ponašali, nemačka sapunica o Istočnom frontu možda nije najbolji medij za isticanje toga. Ali postoji i ozbiljniji problem, pitanje ravnoteže. Učesnici ove priče koji nisu Nemci, od antisemitskih Poljaka, preko ukrajinskih nasilnika do Amerikanaca sa cigarama u zubima – najčešće su prikazani u negativnom svetlu. Film ne poručuje da su oni bili podjednako loši kao Nemci ili da su u istoj meri sudelovali u nacističkim zločinima. Ali gledaoci mogu lako da steknu takav utisak. Amerikanac koji svesno zapošljava bivšeg oficira Gestapoa (što se zaista dešavalo, jer su gestapovci važili za iskusne lovce na komuniste) nije samo jedini Amerikanac koga ćemo videti, nego pri tom mora i da vitla ogromnom cigarom. Poljski partizani izgledaju kao štrokava i odrpana družina (kakvi su i bili, jer su preživljavali u šumi), dok nemački vojnici uspevaju da izgledaju prilično gizdavo čak i među zavejanim ratnim ruševinama. Ruske vojnike vidimo samo izdaleka, dok ili pucaju na Nemce ili zlostavljaju žene.

Stiče se utisak, koliko god zločini Hitlerove Nemačke bili užasni, da bismo se ipak radije družili sa našim lepim nemačkim junacima nego sa onim groznim strancima. Da ponovim, nema nagoveštaja da film pokušava da oslobodi Nemačku njenih istorijskih grehova. Ali, primorani smo da zavolimo neke ljude koji su ih počinili. A osim jedne ruske Jevrejke, koju izdaje nemačka bolničarka, i jednog li dvojice Poljaka, svi stranci su probisveti.

Možda engleski naslov ipak nije potpuno pogrešan. Jer iza kulisa se vodi borba između različitih nemačkih generacija. Prva posleratna generacija je često osuđivala svoje roditelje. Moralna osuda starijih i nacionalni samoprezir bili su deo protestnih pokreta šezdesetih, koji su kulminirali užasnim nasiljem Frakcije Crvene armije. Generacija rata pokazuje da je taj generacijski sukob sada možda završen. Postšezdesetosmaši mogu da se pomire sa svojim babama i dedama ne poričući užase koje su ovi počinili, ili koji su počinjeni u njihovo ime.

Ne treba im to zamerati. Isto tako je razumljivo da mladi Nemci ne žele da budu opterećeni krivicom za ono što su učinili njihovi dedovi. Nemačka je danas „normalna“ zemlja, uprkos dubokoj abnormalnosti svoje 20-vekovne prošlosti. Tvrdnja da rat budi najgore u svima nama može doprineti osećanju normalnosti. Ali ona nije sasvim tačna – rat u nekim ljudima budi najbolje. Tvrdnja je i neadekvatna, jer nije samo rat u Nemcima probudio najgore, već i režim, ideologija, društvo koje je bilo trulo. Za to se stranci ne mogu okriviti.

NYRBlog, 19.02.214.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 11.03.2014