Ljiljana Božić
VATRA I PONOS
Predugo borba traje,
izmedju, vatre i
ponosa,
uz dozu prkosa,
sa obe strane,
kako kod njega,
tako i kod mene
i nismo mrdnuli
sa mrtve tačke,
evo, više od godine.
Taman se vatra raspali,
razbukti,
ponos umeša prste,
pa je ugusi
i prkos mu se tad pridruži,
pa srca ohladi.
I opet kreće
sve iz početka,
nikakvog napretka,
a život ne čeka,
znamo to dobro oboje,
mučimo duše svoje,
do iznemoglosti,
a niko od nas da popusti,
da ponos,
pod noge baci,
da vatru u požar pretvori,
da sve puca...
Neće prkosna srca,
zbog ponosa,
prag tolerancije, da pomere,
za santim, dva,
toliko malo treba,
da i druga strana,
pokaze dobru volju,
znamo to i on i ja,
al' niko ne popusta.
Igra se nastavlja,
a nije nam do igranja,
često se veče,
sa svadjom završi,
loše mu bude,
loše i meni,
al' niko od nas da popusti,
il' da predloži,
ono što oboje imamo u glavi,
da se na sve podvuče crta
i da se krene
iz pocetka.
Čekam da on prvi
korak napravi
i on isto čeka to,
poznajemo se, suviše
dobro
i zato nećemo jedno drugom,
da popustimo
i ako svesni smo,
da vreme leti
i da nam se ponos sveti,
izgubljenim vremenom.
LJ.B.
Nema komentara:
Objavi komentar