Mika Vlacović Vladisavljević
Јутрос негде око шест сати враћајући се насипом испуњен
савском тишином и шумовима врбака и јасенових шума,видим силуете два човека
који иду ка мени.Помислих"Боже ала су се људи ужелели
тишине"Прилазећи једни другима препознасмо се.Назвасмо Бога једни другима
а оно деда Илија са унуком иде ка њиховој колиби.Имају они тамо стоке па пошли
да их нахране.Онај малишан нема више од седам година.Посматрам га онако
натрунтаног,на њему леп мали гуњ уредно заковчан и шајкача на глави.Упитах га:
-Куда ти сине тако рано? Ом ме гледа веселим очима ,не
познаје ме и ћити а деда Илија рече:
-Нека га синовац,нека иде да се учи патити.
Запалисмо још по јену деда Илија и ја ћутећи и
разиђосмо се свако на своју страну.Путем до куће сам стално размишљао о томе
како се ствара човек.
Добар дан пријтељи
Мика Влацовић Владисављевић
Nema komentara:
Objavi komentar