Evica Ivanović
Prošetah željom, odavno nisam
stazom do Sata što u Dunav gleda,
Još uvek stoji, Ponosno - smelo
Sate, minute - Još uvek broji...
Al' ovog puta, sama bez Tebe,
gledam u Reku svetiljke grada
Nšto me steže, guši i boli
Tu smo gledali zvezdu dok pada...
Obrisah suze da se ne vidi
al' sliku nikad, mog Lepog Grada...
I sve je isto...I Dunav plavi
i zvuci tihi - tamburaša
i jos se vino toči i pije.
Samo Nas više, tamo nije.
Želja i čeznja za onim mestom
često me progoni i stalno zove
kraj Starog sata,doćiću možda
Da gledam Dunav - lepotu grada
al, ovog puta sama bebe
Ne, neću gledati - Zvezdu dok pada...
Nema komentara:
Objavi komentar