Mika Vlacović Vladisavljević
Нисам хлеб газио ни док је још у корену жита био
а камо ли сада када ми је најдража тврда кора његова.
Гасио кандила нисам дахом уздаха
под Твојом иконом Богомајко
већ ти целивао сјај ока од пламена
да благотет топлине узмем на усне
пољупцем својим и загрљајем да подарим човеку.
Ако је грех то што учиних за човека
љубљену творевину душе твоје
онда нека умру звуци радости звона деуше моје?
Равницо моја рађај и храни утробом својом
све оне гладне и незасите
јер ако је грех што тебе погледом миловах
ја казну пред Творцем плаћам оним што ми даде
и што безумно проћердах.
Мика Влацовић Владисављевић
Nema komentara:
Objavi komentar