На основу члана 138. став 1. Устава Републике Србије („Сл. гласник РС“, бр. 98/06) и члана 2а Закона о ратификацији
Опционог
протокола уз конвенцију против тортуре и других сурових, нељудских или
понижавајућих казни и поступака („Сл.
лист СЦГ - Међународни уговори", бр. 16/05 и 2/06 и „Сл.
гласник РС - Међународни уговори",
бр. 7/11), Заштитник
грађана, у обављању послова Националног механизма за
превенцију тортуре, сходно члану 19. став 1.б Опционог протокола уз конвенцију против
тортуре и других сурових, нељудских или понижавајућих казни и поступака
УТВРЂУЈЕ
У раду Министарства унутрашњих послова и
Комесаријата за
избеглице и миграције постоје пропусти у раду у односу на велики број странаца који су изразили намеру да
траже азил у Републици Србији, као и странаца којима није утврђен идентитет, који
не поседују путну исправу или немају законски основ боравка на територији
Републике Србије, односно које сходно важећим прописима и стандардима није било
могуће одмах принудно удаљити из Републике Србије.
Недостаци се између осталог
огледају у пропуштању благовременог утврђивања идентитета и евидентирања напред
описаних лица, пропустима у утврђивању њиховог статуса и у пружању подршке, на који начин су та
лица онемогућена у остваривању права која проистичу из важећих прописа и
међународних стандарда.
На основу утврђених недостатака у раду, Заштитник
грађана упућује Министарству унутрашњих послова, Дирекцији полиције и
Комесаријату за избеглице и миграције следеће
ПРЕПОРУКЕ
I
1)
Странца затеченог на територији Републике Србије без исправа подобних за доказивање идентитета[1],
странца који је незаконито ушао на територију Републике Србије[2],
као и сваког другог странца који нема доказ да на територији Републике Србије
борави законито[3],
полицијски службеници спровешће до најближе полицијске станице, где ће одмах приступити провери, односно утврђивању његовог идентитета[4], претрести га ради проналажења личних исправа и
докумената, као и обавити проверу и уношење података у прописане евиденције.
2)
Странац ће се на
језику и на начин који му је
разумљив поучити о његовом правном положају, односно правима и обавезама током његовог
боравка на територији Републике Србије.
3)
Када је очигледно или када постоји вероватноћа да је странац особа
млађа од 18 година, полицијски службеници ће одмах позвати орган старатељства ради учешћа
у поступку према том лицу, остваривања координативне функције и доношења одлука
из надлежности тог органа.
II
1) Према лицу из става I ове препоруке полицијски службеници примениће полицијска овлашћења, као и мере и радње
прописане Законом о заштити државне границе, односно Законом о странцима, у циљу његовог удаљења из Републике
Србије, односно ради његовог смештања у Прихватилиште за
странце под појачаним полицијским надзором (Прихватилиште).
2) Потребно је повећати
смештајне капацитете Прихватилишта у мери која ће омогућити смештање и сваковрсно
збрињавање свих странаца које
није могуће одмах принудно
удаљити и којима није
утврђен идентитет или не поседују путну исправу, у коју намену ће се у буџету
Републике Србије обезбедити потребна финансијска
средства.
3) Странцу спроведеном у Прихватилиште обезбедиће
се смештај и подршка у складу са важећим
прописима и стандардима, што
посебно подразумева одговарајуће смештајне услове, исхрану, одржавање хигијене, комуникацију на језику који разуме, пружање здравствене заштите и
социјалне подршке, задовољење културних и верских потреба, и др.
4) Малолетни странац смештаће се у Прихватилиште заједно са родитељем, осим ако надлежни
орган старатељства процени да је за њега повољнији други смештај.
5) По стицању услова прописаних Законом о странцима, странац који незаконито борави у Републици Србији без
одлагања ће бити принудно удаљен, у коју намену ће се у буџету Републике Србије
обезбедити
потребна финансијска средстава.
III
1) Према странцу који изрази
намеру да тражи азил у Републици Србији, односно према странцу који би требао да буде принудно удаљен на територију где му прети прогон због његове расе, пола, вере, националне припадности, држављанства, припадности одређеној друштвеној групи или политичког мишљења[5], а нарочито ако би требао да буде
принудно удаљен на територију на којој постоји ризик да ће бити подвргнут мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, поступаће се у складу са одредбама Закона о азилу.
2) Странац који је изразио намеру да тражи азил у Републици Србији ће се евидентирати, по потреби претрести ради проналажења
личних исправа и докумената, и издаће
му се потврда да је изјавио намеру да тражи азил. Потврда ће садржати фотографију и друге биометријске податке.
3) Странац који је
изразио намеру да тражи азил упутиће се у
Центар за азил[6] (Центар) и поучити да је обавезан да се најкасније у року од 72 сата јави овлашћеном службенику Центра, односно Канцеларије за азил, или ће га, уколико су за то испуњени услови прописани Законом о азилу, полицијски
службеници без одлагања спровести у Центар.
IV
1) Центри за азил
треба да су установљени и организовани искључиво у функцији ефикасног
спровођења поступка азила.
2) Потребно је
повећати смештајне капацитете центара за
азил у мери која ће омогућити смештање
и сваковрсно збрињавање свих упућених, односно спроведених лица на основу Закона о азилу, у
коју намену ће се у буџету Републике Србије обезбедити потребна финансијска
средстава.
3) Странцу упућеном,
односно спроведеном у Центар обезбедиће се смештај и
подршка у складу са важећим прописима и стандардима, што посебно
подразумева одговарајуће
смештајне услове, исхрану, одржавање хигијене, комуникацију на језику који разуме, пружање здравствене заштите и
социјалне подршке,
задовољење културних и верских потреба, и др.
4) Малолетни странац
сместиће се у Центар заједно са родитељем, осим ако надлежни орган старатељства
процени да је за њега повољнији други смештај.
5) Овлашћена лица
Центра
прекинуће праксу одобравања одсуства ван Центра.
6) Центри ће прекинути праксу „чувања“ соба, односно кревета, странцима који су по било ком
основу напустили Центар. Смештајни капацитети који су ослобођени од стране
њихових дотадашњих корисника ће се без одлагања уступити новопридошлим
странцима који су упућени или спроведени у Центар.
V
1) Министарство унутрашњих послова, Дирекција полиције ће
формирати Канцеларију за азил као самосталну
организациону
јединицу ван Управе граничне полиције, обезбедити довољан број
овлашћених службеника, спровести њихову адекватну обуку и обезбедити им потребна материјална
средстава за рад.
2) Канцеларија за азил ће у сваком Центру увести свакодневно дежурство овлашћених
службеника Канцеларије.
3) Овлашћени службеник Канцеларије за азил ће странца који је изразио намеру да тражи азил одмах по пријему у Центар
регистровати у складу са Законом о азилу, након чега ће му без одлагања издати личну карту, којом приликом ће се, у сваком конкретном случају,
ценити потреба за доношење
мере ограничења кретања тог лица[7].
4) Странац ће се на језику и на начин који му је разумљив поучити
да је у обавези да у року од 15 дана од момента његове регистрације поднесе
захтев за азил Канцеларији за азил, односно овлашћеном службенику Канцеларије
за азил који је свакодневно дежуран у Центру, а који ће му предочити последице пропуштања рока, објаснити како се захтев подноси и
пружити му
помоћ у
састављању захтева.
5) Овлашћени службеник Канцеларије за азил ће странца који је поднео захтев за азил без одлагања саслушати на језику који му је разумљив, при чему ће поступак за давање азила бити спроведен и окончан у најкраћем могућем року.
6) Канцеларија за азил ће странцу одобрити захтев за
његов боравак ван Центра за азил уколико не
постоје разлози за ограничење његовог кретања прописани Законом о азилу.
7) Странцу који не поднесе захтев за азил у року
прописаном Законом о азилу, странац чији је захтев за азил одбачен или одбијен,
или је одлучено да се поступак обустави, биће принудно удаљен из Републике
Србије у складу са одредбама Закона о странцима, осим уколико постоји други
основ за његов боравак у Републици Србији.
8) Странац чије удаљење из Републике Србије није могуће
одмах по доношењу одлуке о његовом принудном удаљењу, до обезбеђивања потребних
услова биће смештен у Прихватилишту.
9)
У
буџету Републике Србије обезбедиће се потребна финансијска средства за принудно удаљење странаца из Републике Србије.
VI
1) Министарство унутрашњих послова ће Влади Републике
Србије, односно надлежном министру, најкасније у року од 15 дана од момента
пријема ове препоруке, доставити нацрт прописа, односно измена или допуна
прописа чије доношење је неопходно у циљу потпуног спровођења ове препоруке и
копију истог одмах доставити Заштитнику грађана.
Министарство
унутрашњих послова и Комесаријат за избеглице и миграције ће у року од 60 дана обавестити
Заштитнику грађана о поступању по овој препоруци, а у наредном периоду од
годину дана, у временским интервалима не краћим од 60 дана, достављаће му
периодичне извештаје о проблемима и активностима усмереним ка унапређењу стања
у области на коју се односи ова препорука.
* * *
Заштитник грађана је, обављајући послове
Националног механизма за превенцију тортуре, у поступку испитивања законитости
и правилности поступања, као и примене важећих стандарда према затеченим
ирегуларним мигрантима и тражиоцима азила на територији Републике Србије, уочио да органи јавне
власти Републике Србије нису установили системски приступ који у области азила
и миграција омогућује ефикасно поступање у складу са важећим прописима и међународним
стандардима.
Према службеним подацима,
током 2013. године евидентирано је 5066 странаца који су изразили намеру да
траже азил у Републици Србији, од којих је само 154 поднело захтев за азил,
азил су добила два, а субсидијарну заштиту три лица. Процена је да је укупни број
миграната који су током 2013. године прошли преко територије Републике Србије
двоструко већи од броја евидентираних тражилаца азила.
Диспропорција између броја
лица који су изразили намеру да траже азил и лица која су поднела захтев за
азил, нарочито оних који су учествовали у поступку по захтеву за азил,
показатељ је да њихов циљ није био добијање азила, већ начин да остваре
могућност смештаја у центрима за азил и легализују њихов тренутни боравак у
Србији док не обезбеде могућност за њихов
одлазак преко границе у друге земље.
Околност да је током
јануара месеца 2014. године евидентирано 943 странаца који су изразили намеру
да траже азил у Републици Србији недвосмислено указује на повећање проблема
миграција преко територије Републике Србије.
Наведено може
бити и показатељ постојања
неформалног система који игра значајну улогу у погледу положаја миграната и
њиховог трансфера преко територије Републике Србије у друге земље.
При доношењу овог акта Заштитник грађана се руководио неопходношћу
законитог поступања органа јавне власти, у уверењу да ће упућене препоруке
представљати подстицај надлежним органима да поштујући важеће прописе унапреде
поступање у области заштите права тражилаца азила, односно ирегуларних
миграната, али и ради очувања безбедности свих грађана и остваривања
међународне улоге Републике Србије у
области миграција.
Чланом 1. Устава, Република
Србија је дефинисана као држава српског народа и свих грађана који у њој живе,
заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске
демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским
принципима и вредностима, а чланом 17. прописано је
да странци, у складу са међународним уговорима, имају у
Републици Србији сва права зајемчена Уставом и законом, изузев права која по
Уставу и закону имају само држављани Републике Србије. Чланом 39. став 1. прописано је да свако има право да се
слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу
врати, а у ставу 3. прописано је
да се улазак странаца у Републику Србију и боравак у њој уређује
законом, као и да странац може бити протеран само на основу одлуке надлежног органа, у законом
предвиђеном поступку и ако му је обезбеђено право жалбе и то само тамо где му
не прети прогон због његове расе, пола, вере, националне припадности,
држављанства, припадности одређеној друштвеној групи, политичког мишљења или
где му не прети озбиљно кршење права зајемчених овим уставом. Чланом 57. прописано је да странац који основано страхује од
прогона због своје расе, пола, језика, вероисповести, националне припадности
или припадности некој групи или због својих политичких уверења, има право на
уточиште у Републици Србији.
I
У поступку испитивања
законитости и правилности рада Министарства унутрашњих послова, уочено је да полицијски
службеници не утврђују идентитет странца који
је затечен на територији Републике Србије без исправа
подобних за доказивање идентитета (путна исправа, лична карта за странца, посебна лична карта или друга јавна исправа која садржи фотографију), странца који је незаконито ушао на територију
Републике Србије (ван места или времена одређеног за прелазак
државне границе; избегавањем граничне контроле; употребом туђе, неважеће,
односно лажне путне или друге исправе; давањем неистинитих података граничној
полицији; за време трајања заштитне мере удаљења странаца са територије
Републике Србије, мере безбедности протеривања странца из земље или мере отказа
боравка), као и било ког другог
странца који нема доказ да на територији Републике Србије борави законито (боравак без визе, одобрења боравка
или другог законског основа). Та лица се уобичајено не спроводе у полицијске
станице, не претресају се ради проналажења личних исправа, нити
полицијски службеници обављају
проверу и уношење података у прописане евиденције, већ се по правилу усмено
упућују да оду у центре за азил.
Чланом 30. став 2. тачка 2. Закона о полицији („Сл. гласник РС", бр. 101/05, 63/09 - одлука УС и 92/11) прописано је да у полицијска
овлашћења спада између осталог провера
и утврђивање
идентитета лица и
идентификација предмета. Чланом 54. прописано
је да о задржавању по одредбама Закона или у примени закона о контроли државне
границе, лице мора бити на свом матерњем језику или језику који разуме
обавештено да је задржано и о разлозима за задржавање и поучено да није
обавезно ништа да изјави, да има право на одговарајућу правну помоћ адвоката
кога слободно изабере и да ће се на његов захтев о задржавању обавестити његови
најближи.
Чланом 6. став 4. Правилника о полицијским
овлашћењима („Сл. гласник РС“, бр. 54/06) прописано је да приликом провере
идентитета лица полицијски службеник мора да спречи бекство лица чији идентитет
се проверава. Чланом 7. став 3. прописано је да је полицијски службеник дужан да
образложи разлоге проверавања идентитета ако лице то захтева. Чланом 8. прописано је да странац доказује свој
идентитет страном путном исправом, путном исправом за странца, путним листом
којим се дозвољава улазак у земљу, личном картом за странца или другом јавном
исправом са фотографијом на основу које је могуће проверити његов идентитет. Чланом 9. прописано је да се утврђивањем
идентитета лица утврђују правна, стварна и телесна својства по којима се лице
разликује од других лица, као и да се утврђивање
идентитета лица врши у случајевима кад се идентитет не може утврдити провером,
кад постоји сумња у веродостојност исправа или изјава или на захтев суда,
јавног тужиоца или другог надлежног органа. Чланом 10. прописано
је да се утврђивање идентитета лица врши се методима и средствима
криминалистичке технике и тактике, применом медицинских и других одговарајућих
поступака, и то: провером података о статусу лица увидом у јавне исправе,
матичне књиге рођених, венчаних и умрлих и у друге службене евиденције;
узимањем отисака папиларних линија и упоређивањем са постојећим отисцима;
фотографисањем и упоређивањем фотографије са ранијим фотографијама; изјавом
лица која могу извршити препознавање - непосредно или показивањем фотографија
одеће, обуће и других предмета који могу послужити за утврђивање идентитета;
помоћу личног описа; помоћу ДНК анализе; другим расположивим методима, као што
су графолошко вештачење, анализа гласа, зубна формула и друге.
Чланом 8. Закона о
странцима („Сл. гласник РС“, бр.
97/08) је прописано да је странац дужан, да се приликом
уласка и изласка из Републике Србије, подвргне граничној контроли, као и да се
гранична контрола странаца врши у складу са посебним законом, те да обухвата и
откривање и спречавање незаконитог уласка у Републику Србију, одбијање уласка,
односно изласка са територије Републике Србије. Чланом 10. између осталог је прописано
да се незаконитим уласком у Републику Србију сматра улазак ван места или
времена одређеног за прелазак државне границе; избегавањем граничне контроле;
употребом туђе, неважеће, односно лажне путне или друге исправе. Чланом 64. је
предвиђено да странац у Републици Србији доказује свој идентитет страном путном
исправом, личном картом за странца, посебном личном картом и другом јавном
исправом која садржи фотографију.
Чланом 1. став 2. Закона о заштити државне границе („Сл. гласник РС“, бр.
97/08) прописано је
да је заштита државне границе контрола прелажења државне границе
и обезбеђење државне границе, у циљу обезбеђења неповредивости државне границе,
спречавања и откривања кажњивих дела и починилаца тих дела, заштите
живота и здравља људи и животне средине и спречавања илегалне миграције. Чланом 9. је прописано да гранична
полиција може да обавља контролу лица, превозних средстава и ствари, и то на јавним
путевима и објектима од значаја за гранични промет у месту граничног прелаза и на
другим местима између граничних прелаза, на прилазним путевима уз државну границу,
а ради спречавања и откривања илегалне миграције и сузбијања прекограничног криминала.
Чланом 61. је прописано да је у
циљу ефикасног вршења послова заштите државне границе, гранична полиција
овлашћена да од лица према којима примењује овлашћења прикупља личне податке и
да те податке уноси и обрађује у евиденцијама, да је ради вођења евиденција
утврђених овим законом, гранична полиција овлашћена да личне податке прикупља и
уз примену техничких и других средстава, као и да се под техничким и другим
средствима подразумевају уређаји и друга техничка средства којима се у циљу
трагања, утврђивања идентитета и проналаска починиоца кривичних дела и
прекршаја приликом заштите државне границе, врши фотографисање, снимање и видео
надзор. У
члану 62. је прописано да је гранична полиција дужна
да води евиденције, између осталих
о лицима над
којима је извршена гранична контрола, којима није дозвољен прелазак државне границе, према којима је
спроведен поступак утврђивања идентитета и која су учинила повреду државне
границе. У члану 63. је прописано да се лични подаци из евиденција могу давати другим
органима у складу са законом, а органима страних држава и под условима
одређеним међународним уговором.
Заштитник грађана је става да странца затеченог на територији
Републике Србије без исправа
подобних за доказивање
идентитета, странца који је незаконито ушао на територију Републике Србије,
као и сваког другог странца који нема доказ да на територији Републике Србије
борави законито, полицијски службеници треба да без одлагања спроведу
до најближе полицијске станице, где треба одмах да приступе провери, односно утврђивању његовог
идентитета, да га претресу
ради проналажења личних исправа и докумената, као и да обаве проверу и уношење података у
прописане евиденције. Током обављања напред наведених радњи тим лицима је ограничена слобода кретања.
Неопходно је да се странац на језику и на начин који му је разумљив поучи
о његовом правном положају, односно правима и обавезама током његовог боравка на територији
Републике Србије.
Када је очигледно или када постоји вероватноћа да је странац особа
млађа од 18 година, полицијски службеници треба одмах да позову орган старатељства ради учешћа у поступку према том лицу,
остваривања координативне функције и доношења одлука из надлежности тог органа.
II
У поступку испитивања
законитости и правилности рада Министарства унутрашњих послова, уочено је да
полицијски службеници не само да не утврђују идентитет странца који је затечен на територији Републике
Србије без исправа подобних за доказивање идентитета, странца који је незаконито ушао на територију
Републике Србије, као и било ког другог странца који нема доказ да на територији
Републике Србије борави законито, нити се наведена лица спроводе у полицијске станице, нити се претресају ради проналажења личних исправа, нити
полицијски службеници обављају
проверу и уношење података у прописане евиденције, већ полицијски службеници по
правилу, усмено странце упућују да самостално оду у центре за азил.
На тај начин полицијски службеници
не примењују полицијска
овлашћења, као и мере и радње прописане Законом о заштити државне границе, односно Законом о странцима, у
циљу удаљења тих лица из
Републике Србије, односно ради
њиховог смештања у Прихватилиште за странце под појачаним
полицијским надзором. Не поступање по
закону има за последицу да је од претпостављеног великог броја ирегуларних миграната у Прихватилишту смештено само
неколико од њих.
Чланом
4. Закона о странцима прописано је да странац може да улази и борави у Републици
Србији са важећом путном исправом
у коју је унета виза или одобрење боравка, уколико законом или међународним уговором
није другачије одређено. У члану 5. је прописано да ће се странцу ограничити или забранити кретање и боравак на
одређеном простору у Републици Србији ако то захтевају разлози заштите јавног поретка
или безбедности Републике Србије и њених грађана, или на основу међународног уговора,
у члану 6. да је странац дужан, да се за време кретања и боравка у Републици Србији, придржава
прописа и одлука државних органа, у члану 8. да је странац дужан, да се приликом уласка и изласка из Републике Србије, подвргне
граничној контроли, у члану 10. да се незаконитим уласком у Републику Србију сматра улазак: ван места или времена одређеног за прелазак државне границе, избегавањем граничне контроле, употребом туђе, неважеће, односно лажне путне или друге исправе, давањем неистинитих података граничној полицији, за време трајања заштитне мере удаљења странаца са територије Републике Србије, мере безбедности протеривања странца из земље или мере отказа боравка. У члану 42. утврђено је да се незаконитим боравком у Републици Србији сматра боравак на њеној територији без визе, одобрења боравка или другог законског основа, као и да странац који незаконито борави у Републици Србији, мора напустити њену територију одмах или у року који му је одређен. У члану 46. прописано је да ће надлежни орган одмах принудно удаљити странца коме је изречена заштитна мера удаљења или мера безбедности протеривања, као и странца кога треба вратити на основу међународног уговора. У члану 47. прописано је да се странац не сме принудно удаљити на територију где му прети прогон због његове расе, пола, вере,
националне припадности, држављанства, припадности одређеној друштвеној групи
или политичког мишљења, а нарочито да не сме бити принудно удаљен на територију
на којој постоји ризик да ће бити подвргнут мучењу, нечовечном или понижавајућем
поступању или кажњавању. Чланом 49. став 1. је предвиђено да странцу кога није
могуће одмах принудно удаљити и странцу коме није утврђен идентитет или не
поседује путну исправу, као и у другим случајевима утврђеним законом, надлежни
орган ће решењем одредити боравак у Прихватилишту за странце Министарства (под
појачаним полицијским надзором), док је ставом 2. предвиђено да ће се странцу
који има здравствене или друге посебне потребе, обезбедити други одговарајући
смештај. Чланом 50. став 3. прописано је да укупно време боравка у
Прихватилишту не може бити дуже од 180 дана. У члану 52.
прописано је да се малолетни странац смешта у Прихватилиште заједно са
родитељем, односно другим законским заступником, осим ако надлежни орган
старатељства процени да је за њега повољнији други смештај, и наглашава се да малолетни
странац не сме да се врати у земљу порекла или у трећу државу која је спремна
да га прихвати, док му се не обезбеди одговарајући пријем.
Заштитник грађана је става да полицијски службеници треба да примењују полицијска овлашћења, као и мере и радње
прописане Законом о заштити државне границе, односно Законом о странцима.
Потребно
је повећати смештајне капацитете Прихватилишта у мери која ће омогућити
смештање и сваковрсно збрињавање свих странаца које није могуће одмах принудно удаљити и којима није
утврђен идентитет или не поседују путну исправу, у коју намену ће се у буџету Републике Србије обезбедити потребна финансијска средстава. Странцу спроведеном у Прихватилиште потребно је обезбедити смештај и подршку у складу са важећим прописима и стандардима, што посебно подразумева одговарајуће смештајне услове,
исхрану, одржавање
хигијене,
комуникацију на језику који разуме, пружање здравствене заштите и социјалне подршке,
задовољење културних и верских потреба, и др.
Малолетни
странац треба да је смештен у Прихватилиште
заједно са родитељем, осим ако надлежни орган старатељства процени да је за
њега повољнији други смештај.
По
стицању услова прописаних Законом о странцима,
странац који незаконито борави у Републици Србији треба без одлагања да се
принудно удаљи, у коју намену је потребно у буџету Републике Србије обезбедити потребна
финансијска средстава.
III
Tоком
испитивања законитости и правилности поступања према затеченим ирегуларним мигрантима
и тражиоцима азила на територији Републике Србије,
Заштитник грађана је уочио да полицијски службеници не
евидентирају странце који изразе намеру да траже азил у
Републици Србији, нити их претресају ради проналажења личних исправа и докумената,
већ их по правилу усмено упућују да оду у неки од
центара за азил, не издајући им потврде да су изјавили
намеру да траже азил.
Несхватљиво је да хиљаде миграната који немају личне исправе, без утврђивања
њиховог идентитета и евидентирања, надлежни органи пуштају да самостално путују
територијом Републике Србије.
Закон о азилу („Сл. гласник РС“, бр. 109/07)
у члану 4. прописује да странац који се налази на
територији Републике Србије има право да поднесе захтев за добијање азила у
Републици Србији, те да уколико странац из става 1. овог члана, не испуњава
услове за добијање права на уточиште, по службеној дужности размотриће се да ли
постоје услови за одобравање субсидијарне
заштите. У члану 19.
став 1. прописује да поводом захтева за азил и престанка тог права, у првом
степену поступак води и све одлуке доноси надлежна организациона јединица
Министарства унутрашњих послова (Канцеларија за азил), а у ставу 2. да су
овлашћени службеници који воде поступак азила у Канцеларији за азил посебно
оспособљени за вршење тих послова. Чланом
22. ставом 1. је прописано да приликом граничне контроле на уласку у Републику
Србију, или унутар њене територије, странац може усменим или писменим путем да
изрази намеру да тражи азил пред овлашћеним полицијским службеником Министарства
унутрашњих послова, а ставом 2. је предвиђено да ће се странац који је изразио
намеру да тражи азил евидентирати и упутити у Канцеларију за азил, односно у
Центар за азил, те да је исти дужан да се јави у року од 72 сата овлашћеном
службенику Канцеларије за азил, односно Центра за азил, док је ставом 3.
прописано да кад овлашћени полицијски службеник Министарства унутрашњих
послова, у случају из става 1. овог члана, посумња да постоји неки од разлога
за ограничење кретања из члана 51. овог закона, спровешће странца до
Канцеларије за азил или Центра за азил. У члану 23. ст. 1-4 прописано је да ће
овлашћени полицијски службеник Министарства унутрашњих послова пред којим је
странац изразио намеру да тражи азил извршити његово евидентирање које обухвата
издавање прописане потврде која садржи личне податке које је странац дао о себи
или се могу утврдити на основу расположивих исправа и докумената које има са
собом. Такође, предвиђено је да поменута потврда служи као доказ да је странац
изразио намеру да тражи азил и да има право боравка у трајању 72 сата.
Овлашћени полицијски службеник има право претресања странца и његових ствари
ради проналажења личних исправа и докумената потребних за издавање потврде.
Све пронађене исправе и документа евидентираће се
у потврди.
Надлежни органи треба да предузму све расположиве мере из своје
надлежности да се у складу са одредбама Закона о азилу поступа према странцу који изрази
намеру да тражи азил у Републици Србији, односно према странцу који би требао да буде принудно удаљен на територију где му прети прогон због његове расе, пола, вере, националне припадности, држављанства, припадности одређеној друштвеној групи или политичког мишљења, а нарочито ако би требао да буде принудно удаљен на територију на којој постоји ризик да ће бити подвргнут мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању.
Странца који је изразио намеру да тражи азил у Републици Србији треба евидентирати, по потреби претрести ради проналажења
личних исправа и докумената, и издати
му потврду да је изјавио намеру да тражи азил. Потврда треба да садржи његову фотографију и друге биометријске
податке.
Странца
који је изразио намеру
да тражи азил треба упутитити у
један од центара за азил, опредељен
у сарадњи Канцеларије за азил и Комесаријата за избеглице и миграције.
Странца треба поучити да је обавезан да се најкасније у року од 72 сата јави овлашћеном службенику Центра, односно Канцеларије за азил. Уколико су за то испуњени услови прописани Законом о азилу, полицијски службеници
треба да странца без одлагања спроведу у Центар.
IV
На основу бројних разговора
са полицијским службеницима, тражиоцима азила и ирегуларним мигрантима, стиче
се утисак да осим напред наведеног пропуста у раду, службена лица уједно и
охрабрују затечене странце да изразе намеру да траже азил у Републици Србији
јер ће им то омогућити знатно повољнији статус.
Током посете Центру за азил
у Боговађи уочено је да велики број миграната пристиже у Центар иако претходно
нису прибавили потврде Министарства унутрашњих послова о израженој намери да
траже азил, а која потврда је законом предвиђен основ за њихово упућивање и
смештај у Центру. Имајући у виду да је у овој години реч о неколико хиљада
људи, наведено може представљати индикатор постојања неформалног
система који игра значајну улогу у погледу положаја миграната у Републици
Србији.
Уочено је да се у околним шумама Центра, чији је
капацитет 170, у моменту последње посете Заштитника грађана 07. новембра 2013.
године, налазило 230 миграната. Обиласком смештајног капацитета Центра, као и
током ранијих посета, уочени су поједини кревети у собама који се тренутно нису
користили. Управа је објаснила да су то кревети тражилаца азила којима је
одобрено привремено одсуство у трајању од неколико дана.
Заштитник грађана је става да је непримерено да у
ситуацији где стотине тражилаца азила, односно миграната живи у шумама чекајући
на упражњавање места унутар Центра, а да одређене собе, односно одређени
кревети представљају ексклузивно право оних који су пре њих примљени у Центар.
Закон о
азилу у члану 39. став 1. прописује да за
време трајања
поступка лице које
тражи азил има
право да борави
у Републици
Србији и за
то време, уколико је
потребно, има право
на смештај
у Центру
за азил, док став 3. предвиђа да
се у центру
за азил лицима
која траже азил
обезбеђују поред смештаја
и основни
животни услови: одећа, храна, новчана помоћ
и други услови, у складу
са посебним
прописима. Чланом 40. предвиђено је да лице које тражи азил и лице коме је одобрен азил у Републици Србији имају једнака права на здравствену заштиту, у складу са прописима којима је уређена здравствена заштита странаца.
Заштитник грађана
је става да је неопходно повећати смештајне капацитете центара за азил у мери која ће омогућити смештање и сваковрсно збрињавање свих
упућених, односно спроведених лица на
основу Закона о азилу, у коју намену ће се у буџету Републике
Србије обезбедити потребна финансијска средстава. Странцу упућеном,
односно спроведеном у Центар потребно
је обезбедити смештај и подршку у складу са важећим прописима и
стандардима, што посебно подразумева одговарајуће смештајне
услове, исхрану, одржавање хигијене, комуникацију на језику који разуме, пружање здравствене заштите и социјалне подршке, задовољење културних и верских потреба, и др.
Малолетног странца
треба сместити у Центар заједно са родитељем, осим ако надлежни орган
старатељства процени да је за њега повољнији други смештај.
Заштитник
грађана је става да овлашћена лица Центра треба да прекину са праксом да странцима који
су смештени у Центру одобравају одсуство ван Центра. Осим тога, Заштитник грађана сматра да Центри треба да прекину праксу „чувања“ соба, односно кревета, странцима који су по било ком
основу напустили Центар. Смештајни капацитети који су ослобођени од стране
њихових дотадашњих корисника треба да се без одлагања уступе новопридошлим
странцима који су упућени или спроведени у Центар.
V
Закон о азилу ступио је на снагу 06.
децембра 2007. године, а његова примена почела је 01. априла 2008. године. Иако
је од тада прошло више од 5 година Министарство унутрашњих послова до данас
није формирало Канцеларију за азил као самосталну организациону
јединицу
ван Управе граничне полиције, нити је обезбедило довољан број овлашћених
службеника. Послове из надлежности Канцеларије за азил протеклих година обавља
Одсек за азил, у саставу Одељења за странце Управе граничне полиције, Дирекције
полиције Министарства унутрашњих послова, у ком је ангажовано само неколико
запослених.
Недовољан кадровски капацитет Одсека за
азил и стално повећање броја тражилаца азила у протеклим годинама довели су до
немогућности ефикасног спровођења поступка азила у складу са одредбама Закона о
азилу. Можемо закључити да постојеће организационо решење Одсека за азил не
представља адекватан одговор на потребу тражилаца азила да њихови захтеви буду решавани. Посебан проблем
представља околност да Одсек за азил у центрима за азил није као правило установио
свакодневно дежурство овлашћених службеника. Током обављених посета, уочено је да су службеници Одеска за азил, у просеку долазили у Центар за азил у Боговађи
једном месечно. То је довело до тога да је са великим закашњењем вршено
регистровање странаца који су изразили
намеру да траже азил, издавање личних карти, обављање саслушања као и доношење одлука по
поднетим захтевима за азил. Напред наведено поступање Одеска за азил није у
складу са општеприхваћеним стандардом о разумном трајању поступка, а стално
кашњење у предузимању радњи које чине првостепени поступак одлучивања о захтеву
за азил има за последицу не остваривање права гарантованих законом. Осим
наведеног, уочено је да се углавном није ценила потреба
за доношење мере ограничења
кретања лицима која су смештена у Центар
забраном
напуштања
Центра
за
азил или одређивањем боравка у
Прихватилишту за странце под појачаним полицијским надзором.
Чланом 10. став 1. Закона о азилу предвиђено је да странац који је изразио намеру да тражи азил у Републици Србији има право да буде информисан о својим правима и обавезама током целог поступка азила, док је ставом 2. предвиђено да лице које тражи азил може да користи бесплатну правну помоћ и заступање од стране УНХЦР и невладиних организација чији су циљеви и деловање усмерени на пружање правне помоћи избеглицама. Чланом 11. став 1. прописано је да лицу које тражи азил, а не разуме службени језик поступка, обезбедиће се бесплатне услуге превођења на језик државе порекла, односно на језик који разуме. Чланом 17. предвиђено је да сваки странац који је поднео захтев за азил има право да усмено и непосредно буде саслушан од стране овлашћеног службеника надлежне организационе јединице Министарства унутрашњих послова, о свим чињеницама релевантним за признавање права на уточиште или доделу субсидијарне заштите. Члан 24. став 1. прописује да овлашћени службеник Канцеларије
за азил врши
регистрацију
странца и чланова његове
породице, док став 4. прописује да
се по извршеној
регистрацији
странцу издаје лична карта
за лица која
траже азил.
Чланом 26. став 1. прописано је да ће овлашћени службеник Канцеларије за азил лице које тражи азил лично саслушати у најкраћем могућем року. Лице које тражи азил може бити саслушано више
пута. Чланом
51. је
предвиђено да се кретање лица које тражи азил може ограничити решењем Канцеларије за азил, када је то неопходно ради утврђивања идентитета; обезбеђивања присуства странца у поступку азила, у случају кад се основано може претпоставити да је захтев поднет у циљу избегавања депортације, или кад без присуства странца није могуће утврдити друге битне чињенице на којима је захтев за азил заснован; заштите безбедности земље и јавног поретка у складу са законом.
Заштитник грађана је става да је неопходно да Министарство унутрашњих
послова без
одлагања у оквиру Дирекције полиције, али ван Управе граничне полиције формира
Канцеларију за азил као самосталну
организациону
јединицу, којој ће обезбедити довољан број овлашћених
службеника, спровести њихову адекватну обуку и обезбедити им потребна материјална
средстава за рад.
Формирањем Канцеларије за азил обезбедила
би се непосредна примена одредаба Закона о азилу, поштовање једног од основних
уставних начела, владавина права, као и квалитетније и ефикасније остваривање
права гарантованих Законом о азилу.
Сходно актуелним потребама, нужно је да Канцеларија за азил у сваком Центру уведе свакодневно дежурство овлашћених
службеника Канцеларије. Овлашћени
службеник Канцеларије за азил треба да странца који је изразио намеру да тражи азил одмах по пријему у Центар
региструје у складу са Законом о азилу, након чега треба да му без одлагања изда личну
карту, с тим да том приликом, у сваком конкретном случају, треба
да цени потребу за доношење мере ограничења кретања тог лица забраном напуштања Центра за азил или одређивањем боравка у Прихватилишту за странце под појачаним
полицијским надзором.
Потребно је да се странац на језику и на начин који му је разумљив поучи
да је у обавези да у року од 15 дана од момента регистрације поднесе захтев за
азил Канцеларији за азил, односно овлашћеном службенику Канцеларије за азил
који је свакодневно дежуран у Центру. Овлашћени
службеник Канцеларије за азил треба странцу да предочи последице пропуштања рока, објасни како се захтев подноси и
пружи му помоћ у састављању захтева, а странца
који је поднео захтев за азил треба без одлагања да саслуша
на језику који је му је
разумљив, водећи
рачуна да се поступак
за
давање азила спроведе и оконча
у најкраћем могућем
року.
Канцеларија
за азил треба странцу да одобри захтев за његов боравак ван Центра за азил уколико не постоје разлози за ограничење његовог
кретања прописани Законом о азилу. Странца који не
поднесе захтев за азил у року прописаном Законом о азилу, странца чији је
захтев за азил одбачен или одбијен, или је одлучено да се поступак обустави, треба
принудно удаљити из Републике Србије у складу са одредбама Закона о странцима,
осим уколико постоји други основ за његов боравак у Републици Србији. Странца
чије удаљење из Републике Србије није могуће одмах по доношењу одлуке о његовом
принудном удаљењу, до обезбеђивања потребних услова треба сместити у
Прихватилиште.
VI
Заштитник грађана је става да Министарство унутрашњих
послова треба одмах по пријему ове препоруке да утврди да ли је неопходно
извршити измене или допуне појединих прописа у циљу потпуног спровођења ове
препоруке.
У
случају да је неопходно извршити измене или допуне појединих прописа у циљу
потпуног спровођења ове препоруке, Министарство унутрашњих послова треба у року
од 15 дана од момента пријема ове препоруке да Влади Републике Србије, односно
надлежном министру, достави нацрт потребних прописа, односно измена или допуна
прописа, и да копију истог одмах достави Заштитнику грађана.
* * *
Министарство унутрашњих послова и Комесаријат за
избеглице и миграције треба у
року од 60 дана да обавесте Заштитника грађана о поступању по овој препоруци.
Имајући у виду комплексност будућег поступања у области на коју се односи ова
препорука, органи којима је упућена ова
препорука, треба да у наредном периоду од годину дана, у временским интервалима
не краћим од 60 дана, достављају Заштитнику грађана периодичне извештаје о
проблемима и оствареним активностима.
* * *
Дужност државних
органа, изведена из обавезе поштовања начела ефикасности, економичности и
заштите права грађана и јавног интереса (Закон о општем управном поступку[8]), односно начела
делотворности (Закон о државној управи[9]) је да управне и друге
поступке од значаја за остваривање и поштовање права грађана воде проактивно,
са иницијативом и ангажовано, при чему радње и активности у поступку треба да
буду усмерене на постизање његовог циља и остваривање његове сврхе, тј. на
остваривање гарантованих права грађана или заштиту њихових правних интереса,
односно правилно утврђивање њихових обавеза.
Из напред наведених разлога, Заштитник
грађана је у обављању послова Националног механизма за превенцију тортуре
упутио ову препоруку како би надлежни органи благовремено предузеле препоручене
и друге одговарајуће мере из својих надлежности ради унапређења свог рада.
|
ЗАМЕНИК ЗАШТИТНИКА ГРАЂАНА
|
|
|
|
Милош
Јанковић
|
[1] путна исправа, лична карта за странца, посебна лична карта или друга јавна исправа која садржи фотографију.
[2] ван места или времена одређеног за прелазак државне
границе; избегавањем граничне контроле; употребом туђе, неважеће, односно лажне
путне или друге исправе; давањем неистинитих података граничној полицији; за време
трајања заштитне мере удаљења странаца са територије Републике Србије, мере безбедности
протеривања странца из земље или мере отказа боравка.
[3] боравак без визе, одобрења боравка или другог законског
основа.
[4] између осталог: фотографисање, узимање отисака прстију и других биометријских података.
[5] осим
уколко се основано може сматрати да странaц угрожава безбедност Републике Србије или које је правоснажном пресудом осуђено за тешко кривично дело, због чега представља опасност за јавни поредак.
[6] Центар у које ће се упутити, односно спровести лице које је изразило намеру да тражи азил биће опредељен у сарадњи Канцеларије за азил и Комесаријата за
избеглице и миграције.
[7] одређивањем боравка у Прихватилишту
за странце под појачаним полицијским надзором или забраном напуштања Центра за азил, одређене адресе, односно одређеног подручја
[8] „Сл. лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/2001 и "Сл.
гласник РС", бр. 30/2010
[9] „Сл. гласник РС", бр. 20/92, 6/93 - одлука УСРС,
48/93, 53/93, 67/93, 48/94, 49/99 - др. закон, 79/2005 - др. закон, 101/2005 -
др. закон и 87/2011 - др. Закон
Nema komentara:
Objavi komentar