GORAN BAŠIĆ: Ako hoćemo da poštujemo sugrađane, priznajmo im pravo na identitet, priznajmo im jezik

GORAN BAŠIĆ: Ako hoćemo da poštujemo sugrađane, priznajmo im pravo na identitet, priznajmo im jezik

Hvala vam. Na početku, želeo bih da se zahvalim Fondu Centar za demokratiju koji je ogranizovao ovu raspravu i, čini mi se, prepoznao pravi trenutak da je organizuje u jednoj atmosferi koja je u Beogradu u ovom trenutku prosto nametnula pitanje položaja Roma, rešavanja nekih njihovih osnovnih životnih problema.

Pre desetak godina sa kolegama iz Kulturnog centra Reks, pripremali smo izložbu o Romima u 20. veku u Beogradu. Mi smo nedeljama pokušavali da izložbi damo naziv dovoljan da sažme sva ta naša viđenja, sve dokumente koje smo prikupili, svu građu, i to nam nikako nije polazilo za rukom. U jednom trenutku prošao je Aleksandar Kotka, pogledao i samo je rekao "Beograđani". Mislim da nije bilo boljeg naziva, kako nazvati naše sugrađane romske nacionalnosti nego što je on izabrao.

Pokušaću i neću vam sigurno reći ništa novo, niti mislim da se može nešto reći novo na ovu temu. Mnogo puta smo razgovarali o raznim problemima Roma. Pokušaću da otvorim neka pitanja koja mogu da ukažu na to otkud nerazumevanje, otkud sad da postoje, što je gospođa Gojgić rekla, napadi na Rome, da postoji nerazumevanje za njihove probleme, za njihovo raseljavanje, itd. Mislim da su oni mnogo dublji nego što nam se čini, da je znanje sa kojim raspolažemo oskudno i da odatle u suštini dolazi do osnovnih problema i nerazumevanja. 

Pokušaću i neću vam sigurno reći ništa novo, niti mislim da se može nešto reći novo na ovu temu. Mnogo puta smo razgovarali o raznim problemima Roma. Mislim da su oni mnogo dublji nego što nam se čini, da je znanje sa kojim raspolažemo oskudno i da odatle u suštini dolazi do osnovnih problema i nerazumevanja

Počeću sa ovom prezentacijom. Malo je stereotipna i haotična i namerno je haotična. Videćete sa leve strane jedan stereotipni prikaz romantičnih Roma, Roma koji su bili inspiracija umetnosti, koji zbog specifičnog odnosa prema životu, prema ljubavi, prema prirodi biraju da žive tako, da žive u čergi, zatvoreni u nekom svom svetu. To je jedna vrsta stereotipa koja je ne toliko pogubna, ali opasna kao i ove predrasude koje ćete videti sa desne strane i koje govore o Romima kao o civilizacijski manje vrednim, kao o ljudima koji zbog svojih antropoloških i psiholoških predispozicija ne mogu da se modernizuju, ne mogu da odgovore na zahteve koje im postavlja modernizacija i da zbog toga ostaju u tom položaju u kakvom jesu. Videćete ovde i dva natpisa: "Romani peni" i "Romani kris". Mnogi koji se bave Romima, koji projektuju njihov način života, njihovu integraciju, inkluziju, kako god hoćemo, ne razumeju da Romi zaista imaju svoj unutrašnji kulturni kôd na osnovu kojih grupa funkcioniše. Negde je to manje-više razbijeno, negde je to još dosta jako, a pogotovo u nekim zatvorenim zajednicama.

Takođe, postoji sistem običajnog prava. Nisam video među našim pravnicima da su igde pomenuli neki, a voleo bih da me neko opomene i da mi kaže: jeste, postoji tamo. Međutim, postoje vrlo ozbiljne knjige o tome, evo "Gipsy low", koja je objavljena pre par godina. Postoji još nekoliko. To su još neke stvari koje prosto ne uzimamo u obzir kad pokušavamo da se bavimo Romima. 

Nerazumevanje prema Romima počelo je onog trenutka kada su se oni svojim putevima tokom migracija susreli sa zapadnom civlizacijom. Počeli su onog trenutka kada su im jozefinjanskim i terezijanskim reformama oduzimana deca, izmenjen način života, prosto izmenjen deo identiteta te zajednice. Posledice su i diskriminacija

Najzad u ovom Galimatijasu, na ovoj prezentaciji je i slika Čarlsa Tejlora. Odakle sada profesor političke filozofije iz multikulturalne Kanade ovde? Postoji kod njega, u njegovoj teoriji priznanja identiteta manjinskih zajednica jedno mesto koje ću vam citirati upravo da ne bih izostavio nešto, jer ga smatram vrlo bitnim u vezi sa formiranjem identiteta romske zajednice, ne samo u Srbiji nego uopšte: "Delimično oblikovan priznanjem ili njegovim odsustvom, a često i naopakim priznanjem od strane drugih i na taj način osoba ili grupa ljudi trpi stvarnu štetu, stvarno izobličenje ukoliko im ljudi ili zajednica oko njih uzvraća slikom koja je ograničavajuća, ponižavajuća ili prezirna. Nepriznavanje ili naopako priznavanje odista može da nanese štetu budući da predstavlja oblik tlačenja, time što nekog zatvara u lažan, iskrivljen i redukovan način bivstvovanja". 

Zaštitnik građana je uputio Skupštini grada preporuku da se jednoj od osnovih škola u Beogradu da ime Dušan Jovanović. Na prošloj sednici Skupštine grada osnovane su dve nove škole, jedna se zove Mihajlo Pupin, a druga Sava Šumanović. Uz svo poštovanje i prema prof. Pupinu i velikom slikaru Šumanoviću, mislim da bi jedan kosmopolitizam Beograda, jedno razumevanje i direktan korak borbe protiv diskriminacije, boljem razumevanju bio da se jedna od škola ipak u vrlo skoroj budućnosti nazove po pokojnom Dušanu Jovanoviću

Veoma često upravo na ovaj način odnosimo se ne samo prema Romima, nego uopšte prema onom što je različito, o čemu nemamo dovoljno znanja i nemamo dovoljno iskustva. Međutim, šta su posledice takvog odnosa? Ovo je poslednja namerno haotična i stereotipna slika, ali te poruke jesu univerzalne, nisu one svojstvene samo našim sugrađanima i samo Srbiji. Holokaust je nešto što je pogodio ceo svet. Nerazumevanje prema Romima počelo je onog trenutka kada su se oni susreli sa zapadnom civilizacijom, kad su se oni svojim putevima tokom migracija susreli sa zapadnom civlizacijom. Počeli su onog trenutka kada su im jozefinjanskim i terezijanskim reformama oduzimana deca, izmenjen način života, prosto izmenjen deo identiteta te zajednice. Posledice su i diskriminacija. Ovde sam izabrao ovaj drastičan vid diskriminacije za koji svi znamo i kog, nažalost, niti treba da zaboravimo, ali prosto moramo sa tim živeti, jer se desi u našem gradu.

 

Mada od 2005. godine postoje akcioni planovi na osnovu kojih je Srbija pristupila Dekadi Roma, Zaštitnik građana je nedavno uputio dopis onim organima uprave koji su bili dužni da razviju mehanizme i samo jedno ministarstvo je počelo da razvija nešto od tih mehanizama, a sva ostala prosto nemaju aktivnosti ili su te aktivnosti na nivou programa. Podsetiću vas opet na susedne zemlje, gde kada su pokrenute takve aktivnosti, onda su organi uprave doneli konkretne odluke

Čini mi se da ta diskriminacija još uvek latentno traje. Evo, 21. marta, ako se ne varam, obeležava se Dan protiv rasizma, i Zaštitnik građana je tada uputio Skupštini grada preporuku da se jednoj od osnovih škola u Beogradu da ime Dušan Jovanović. Ne znam šta je bilo sa tom preporukom, da li su je odbornici razmatrali ili nisu, već kakav je status. Ono što znam je da su, čini mi se, na prošloj sednici Skupštine grada osnovane dve nove škole, da se jedna zove Mihajlo Pupin, a druga Sava Šumanović. Uz svo poštovanje i prema prof. Pupinu i velikom slikaru Šumanoviću, mislim da bi jedan kosmopolitizam Beograda, jedno razumevanje i direktan korak borbe protiv diskriminacije, boljem razumevanju bio da se jedna od škola ipak u vrlo skoroj budućnosti nazove po pokojnom Dušanu Jovanoviću. 

Znamo li nešto o onim Romima koji su izgubili deo svog identiteta, koji ga prikrivaju, koji su pri tom vrlo uspešni lekari, režiseri, glumci, privrednici?. O njima malo znamo. Šta je u osnovi svega toga? Mislim da je to strah, strah tih ljudi da budu ono što jesu. Međutim, da li je to na Romima da samoprevaziđu? Verovatno da jeste i na romskim liderima i na romskim aktivistima i svima ostalima. Ipak, nešto mi govori da je suština u nama

Posledice su i etnična mimikrija, asimilacija i gubljenje identiteta. Ne treba to posebno da obrazlažem, ali mnogo znamo o problemima, mnogo znamo o ružnim stvarima koje se dešavaju Romima i svima nama u vezi sa tim, ali znamo li o onim Romima koji su izgubili deo svog identiteta, koji ga prikrivaju, koji su pri tom vrlo uspešni lekari, režiseri, glumci, privrednici? O njima malo znamo. Šta je u osnovi svega toga? Mislim da je to strah, strah tih ljudi da budu ono što jesu, da traže u svojoj vertikalnoj društvenoj pokretljivosti neke drugačije načine promocije, da se prosto prikrivaju, da pokušavaju na taj način da ostvare neki život koji je dostupan većini. Međutim, da li je to na Romima da samoprevaziđu? Verovatno da jeste i na romskim liderima i na romskim aktivistima i svima ostalima. Ipak, nešto mi govori da je suština u nama. 

Videćete ovde grafikon koji govori o faktorima diskriminacije, ne znam da li je tačan, preuzeo sam ga onako neselektivno iz nekih novina. Mislim da je svakako neznanje prvi i osnovni uzrok zbog kog postoje ovi problemi o kojima danas govorimo. Svi ovi ostali su manje važni, samo se koncentrišemo na ovaj prvi koji odnosi 54%. Vidi se ovde da sam ovaj slajd namenio onima koji nisu Romi. Zaista osećam stid svaki put kad prođem pored ovih romskih naselja, svaki put osetim stid kad dam onim dečacima ili devojčicama neku napojnicu kad mi operu šoferšajbnu. Osetim stid i kad govorim na ovakvim skupovima, jer bezbroj puta smo govorili, razgovarali, pravili nekakve planove. Malo je efekata koji osećaju ljudi koji žive u naseljima. Jako malo i zbog toga osećam stid i ne znam da li možemo na taj način da pokušamo da pokrenemo i iz sebe da izvučemo, mobilišemo neku skrivenu snagu i energiju

Mislim da je svakako neznanje prvi i osnovni uzrok zbog kog postoje ovi problemi o kojima danas govorimo. Svi ovi ostali su manje važni

Suština je da moramo saznati istinu o sugrađanima. Kada kažem saznati istinu, ne mislim da je tu neko filozofsko ili moralno pitanje. Vi ćete videti ako napravimo komparaciju kakva je situacija u susednim zemljama. Čuo sam pre neki dan na nekom skupu gde se razgovaralo o domašajima integracije, da je gora situacija u Mađarskoj i Rumuniji. Nisam baš sasvim siguran da bih se mogao složiti sa tim. U svim susednim zemljama postoje ne jedna, nego nekoliko snažnih centara koji proučavaju živote, život običaja Roma, njihove potrebe. Kod nas je Komisija za proučavanja života i običaja Roma Akademije nauka gotovo sasvim zamrla. To sam pripremio neznajući da će ovde biti dr Sikimić iz Balkanološkog instituta SANU i predstavnik niških sociologa, jedine dve institucije koje pokušavaju da nam tu istinu približe, uz retke pojedince kao što je gospodin Rajko Nacković, gospodin Hajitović i još po neki.

Zaista osećam stid svaki put kad prođem pored ovih romskih naselja, svaki put osetim stid kad dam onim dečacima ili devojčicama neku napojnicu kad mi operu šoferšajbnu. Osetim stid i kad govorim na ovakvim skupovima, jer bezbroj puta smo govorili, razgovarali, pravili nekakve planove. Malo je efekata koji osećaju ljudi koji žive u naseljima

Čuo sam pre neki dan na nekom skupu gde se razgovaralo o domašajima integracije, da je gora situacija u Mađarskoj i Rumuniji. Nisam baš sasvim siguran da bih se mogao složiti sa tim. U svim susednim zemljama postoje ne jedna, nego nekoliko snažnih centara koji proučavaju živote, život običaja Roma, njihove potrebe. Kod nas je Komisija za proučavanja života i običaja Roma Akademije nauka gotovo sasvim zamrla

U vezi sa tim, ako hoćemo da pomognemo, hajde onda da primenimo i ove odredbe Ustava koje postoje. Možda nam se ne dopada, možda se nismo svi za njega izjasnili na referendumu, ne znam. Ovo što imamo, imamo dva konkretna člana, imamo čl. 48. i 81. Jedan je posvećen podsticanju uvažavanja razlika, a drugi razvijanju duha tolerancije. Osim što postoje kao ustavni članovi, zaista nisam mogao da nađem da su oni negde u nekom zakonu, u nekoj odluci, u nekoj aktivnosti zaista i realno primenjeni ili razvijani. 

Prvo ću podsetiti neke od vas šta je značila romska intelektualna elita negde 60-ih i 70-ih godina, koja je pokrenula Evropski kulturni politički pokret Roma, koja je kreirala i osmislila i bila prethodnica svim ovim aktivnostima koji se danas izjašnjavaju i o romskom političkom pokretu i na nivou političke akcije, na nivou Evropske komisije, Saveta Evrope, OEBS. Danas su ostali samo tragovi toga u Srbiji. Srbija, koja je bila rasadnik ideja, aktivnosti, koja je nosila sve to, ostala je na repu događaja. Povratak Rajka Đurića pre par godina mnogo je značio za romski pokret. Zamislite kada bismo imali snage da se u ovu sredinu vrate Osman Neđu, Rahim Burha, da se vrati Jovan Nikolić, zaboraviću još mnoge Rome koji nisu ovde... To bi onda ipak bila zajednica koja bi na kulturnom planu mogla da artikuliše svoje interese, da uz pomoć Roma koji su ovde aktivni iznese taj program na jednom prepoznatljivom nivou. Čini mi se da to nedostaje još uvek.

 

Ako hoćemo da pomognemo, hajde onda da primenimo i ove odredbe Ustava koje postoje. Možda nam se ne dopada, možda se nismo svi za njega izjasnili na referendumu, ne znam. Ovo što imamo, imamo dva konkretna člana, imamo čl. 48. i 81. Jedan je posvećen podsticanju uvažavanja razlika, a drugi razvijanju duha tolerancije

Prvo ću podsetiti neke od vas šta je značila romska intelektualna elita negde 60-ih i 70-ih godina, koja je pokrenula Evropski kulturni politički pokret Roma, koja je kreirala i osmislila i bila prethodnica svim ovim aktivnostima koji se danas izjašnjavaju i o romskom političkom pokretu i na nivou političke akcije, na nivou Evropske komisije, Saveta Evrope, OEBS. Danas su ostali samo tragovi toga u Srbiji. Srbija, koja je bila rasadnik ideja, aktivnosti, koja je nosila sve to, ostala je na repu događaja. Povratak Rajka Đurića pre par godina mnogo je značio za romski pokret. Zamislite kada bismo imali snage da se u ovu sredinu vrate Osman Neđu, Rahim Burha, da se vrati Jovan Nikolić, zaboraviću još mnoge Rome koji nisu ovde... To bi onda ipak bila zajednica koja bi na kulturnom planu mogla da artikuliše svoje interese, da uz pomoć Roma koji su ovde aktivni iznese taj program na jednom prepoznatljivom nivou. Čini mi se da to nedostaje još uvek. 

Podsetiću šta je značila romska intelektualna elita negde 60-ih i 70-ih godina, koja je pokrenula Evropski kulturni politički pokret Roma, koja je kreirala i osmislila i bila prethodnica svim ovim aktivnostima koji se danas izjašnjavaju i o romskom političkom pokretu i na nivou političke akcije, na nivou Evropske komisije, Saveta Evrope, OEBS. Danas su ostali samo tragovi toga u Srbiji. Srbija, koja je bila rasadnik ideja, aktivnosti, koja je nosila sve to, ostala je na repu događaja

Najzad, ne mogu se složiti sa ocenom da su kod nas domašaji politike prema Romima ili aktivnosti prema Romima bolji nego u drugim zemljama. Katedre za romski jezik postoje u sedam ili osam evropskih centara, od toga u susednim zemljama su Rumunija sa dve katedre, čini mi se, Mađarska sa dve katedre, Slovačka nije susedna, ali tu je, Trst isto nije, ali tu je. Nažalost, u Srbiji iako je više puta pokrenuta inicijativa da se takva katedra osnuje, nailazi se na neke skrivene, latentne otpore i nema odgovora. Mislim da bi to bio konkretan odgovor na neke od ovih problema koji nisu prizemni, nisu vezani za naselja, ali koji nude rešenje. Ako hoćemo da poštujemo sugrađane, priznajmo im to pravo na identitet. Pravo na identitet u svim filozofskim školama, pravnim školama se priznaje tako što im se priznaje jezik. Još uvek u obrazovnom sistemu romskog jezika nema niti je poznato da postoji neki plan...

VESNA RELJIN: Izvinjavam se, nemate informaciju, u Vršcu od ove godine su otvorili romski jezik i nije nam se javio nijedan đak u prvom ispitnom roku.

GORAN BAŠIĆ: Hvala vam. Nisam imao tu informaciju. Poslednja stvar na koju želim da vam skrenem pažnju je da ukoliko želimo da pomognemo da se osnovni problem siromaštva kod Roma suzbije i da se na neki način ublaže posledice, onda je potrebna jedna vrsta društvene solidarnosti i jedan aktivniji odnos zajednice prema tim problemima, bez obzira na sve probleme koji postoje.

Najzad, vratiću se još jednom i na ove nedoumice koje se javljaju u vezi sa Nacionalnim planom integracije Roma. On postoji i vama je manje-više poznato, postoje institucije koje su zadužene, postoje sada neki instrumenti, nisu još razvijeni mehanizmi. Mada od 2005. godine postoje akcioni planovi na osnovu kojih je Srbija pristupila Dekadi Roma. Zaštitnik građana je nedavno uputio dopis onim organima uprave koji su bili dužni da razviju mehanizme i samo jedno ministarstvo je počelo da razvija nešto od tih mehanizama, a sva ostala prosto nemaju aktivnosti ili su te aktivnosti na nivou programa. Podsetiću vas opet na susedne zemlje, gde kada su pokrenute takve aktivnosti, onda su organi uprave doneli konkretne odluke.  

Katedre za romski jezik postoje u sedam ili osam evropskih centara. Nažalost, u Srbiji iako je više puta pokrenuta inicijativa da se takva katedra osnuje, nailazi se na neke skrivene, latentne otpore i nema odgovora. Ako hoćemo da poštujemo sugrađane, priznajmo im to pravo na identitet. Pravo na identitet u svim filozofskim školama, pravnim školama se priznaje tako što im se priznaje jezik

Program Nacionalne strategije može biti bolji, takav je kakav je, akcioni planovi će se unaprediti. Čini mi se da ne postoji nešto drugo. Ne postoje lokalni planovi koji su razvijeni i koji obavezuju lokalne samouprave koje su nosioci aktivnosti da ih realizuju. Drugo, čini mi se da ne postoji ni šira društvena podrška. Ukoliko u Beogradu, u kome postoje napori i aktivnosti da se rasele neka od romskih naselja stalno imamo otpor sugrađana, ne možemo sklapati oči i reći: ne postoji društveni problem. Postoji društveni problem, postoje otpori i treba videti koje su aktivnosti koje će ih prevazići, šta je to što će doprineti da ih više ne bude. Neću vas podsetiti da je to problem koji se javio 2009. godine. Ne, to je problem koji se javio prvi put 2002. godine. Možda je postojao i ranije, ali 2002. godine su počele određene aktivnosti koje bi trebalo da doprinesu rešavanju problema Roma u ovom demokratskom sistemu. Tada su se već javili prvi problemi i to su nasleđeni problemi koje je nemoguće rešiti nekim ad hoc merama ili brzo. 

Ukoliko želimo da pomognemo da se osnovni problem siromaštva kod Roma suzbije i da se na neki način ublaže posledice, onda je potrebna jedna vrsta društvene solidarnosti i jedan aktivniji odnos zajednice prema tim problemima, bez obzira na sve probleme koji postoje

Program Nacionalne strategije može biti bolji, takav je kakav je, akcioni planovi će se unaprediti. Čini mi se da ne postoji nešto drugo. Ne postoje lokalni planovi koji su razvijeni i koji obavezuju lokalne samouprave koje su nosioci aktivnosti da ih realizuju. Drugo, čini mi se da ne postoji ni šira društvena podrška. Ukoliko u Beogradu, u kome postoje napori i aktivnosti da se rasele neka od romskih naselja stalno imamo otpor sugrađana, ne možemo sklapati oči i reći: ne postoji društveni problem. Postoji društveni problem, postoje otpori i treba videti koje su aktivnosti koje će ih prevazići, šta je to što će doprineti da ih više ne bude. Neću vas podsetiti da je to problem koji se javio 2009. godine. Ne, to je problem koji se javio prvi put 2002. godine. Možda je postojao i ranije, ali 2002. godine su počele određene aktivnosti koje bi trebalo da doprinesu rešavanju problema Roma u ovom demokratskom sistemu. Tada su se već javili prvi problemi i to su nasleđeni problemi koje je nemoguće rešiti nekim ad hoc merama ili brzo. 

Ne postoje lokalni planovi koji su razvijeni i koji obavezuju lokalne samouprave koje su nosioci aktivnosti da ih realizuju. Drugo, čini mi se da ne postoji ni šira društvena podrška. Ukoliko u Beogradu, u kome postoje napori i aktivnosti da se rasele neka od romskih naselja stalno imamo otpor sugrađana, ne možemo sklapati oči i reći: ne postoji društveni problem. Postoji društveni problem, postoje otpori i treba videti koje su aktivnosti koje će ih prevazići, šta je to što će doprineti da ih više ne bude

Ukazaću na još jedan problem, a mislim da je to osnovni problem ove strategije, iako u samoj strategiji negde se i posredno kaže da to jeste problem. Vi znate da popis stanovništva govori o 108.193 Roma u Srbiji, na osnovu toga je verovatno i projektovana strategija, mada se u strategiji pominju rezultati istraživanja kojima sam se ja sasvim slučajno ili namerno, ne znam, rukovodio i koje je otkrilo da u Srbiji živi 201.000 domicijalnih Roma i još 46.000 raseljenih sa Kosova, u 593 naselja koja su veća od 100 ljudi ili živi više od 15 porodica. Verovatno ovi podaci nisu najtačniji, ali su negde približno neka osnova. Mi nismo raspolagali onim mehanizmima kojima raspolažu institucije koje mogu da izvrše tačan popis. Mi nismo, takođe, vodili računa i nismo popisali ona naselja koja su manja od 100 ljudi. Procene su od 450.000, a što čini 7% stanovništva Roma, do 800.000 što čini 10%.

Prevedimo to na jedan od zakona, a to je Zakon o službenoj upotrebi jezika, koji će se uskoro menjati, pa će biti da one manjine koje imaju 2% u ukupnom stanovništvu Srbije imaju pravo na službenu upotrebu jezika na nivou Srbije. Romi bi u ovim projekcijama, u svakoj osim prema onoj koja je prema popisu stanovništva obuhvaćena, imali to pravo. Takođe, u lokalnim samoupravama u kojima ih je više od 15%, imali bi pravo na službenu upotrebu jezika i na razvoj nekih institucija i kulturnih prava, itd. Takođe, na nivou naseljenih mesta 25%. Ovo je najplastičnije gde se možemo baviti brojevima, pa videti gde je problem. 

Najzad, da li je isto projektovati strategiju na 108.000 ljudi i na 45.000 i 800.000? Trebaju li nam ista sredstva? Trebaju li nam isti resursi, isti mehanizmi? To su još neke osnovne stvari koje nismo razrešili. Mislim da je i ovo pravi trenutak da se pokrene to pitanje.

Pred nama je popis stanovništva koji bi trebalo da vodi računa upravo o posebnom mehanizmu i da utvrdi tačan broj Roma u Srbiji, znači da se nađe mehanizam na osnovu kog bi se svaka nedoumica u vezi sa brojem Roma razrešila. Zakon o popisu je povučen iz skupštinske procedure i javna rasprava je najavljena u septembru. Biće to pravo mesto da se razmisli kako bar taj problem razrešiti

Pred nama je popis stanovništva koji bi trebalo da vodi računa upravo o posebnom mehanizmu i da utvrdi tačan broj Roma u Srbiji, znači da se nađe mehanizam na osnovu kog bi se svaka nedoumica u vezi sa brojem Roma razrešila. Mislim da je već popisnica otvorila neke nedoumice u problemu popisa, da je, čini mi se, Zakon o popisu povučen iz skupštinske procedure i da će javna rasprava, koja je bar najavljena u septembru biti prava mera da se razmisli i pravo mesto da se razmisli kako bar taj problem razrešiti.

(Goran Bašić, zamenik Zaštitnika građana za prava nacionalnih manjina)

www.centaronline.org