Duško Knin
Igra bez kraja
Vukao me pogled,a nosile noge
po sudbinskom putu kroz reljefne sage
gde sam zaticao saputnike mnoge
kako traže duše,slične sebi,drage.
Tražio sam i ja nekog sličnog sebi
kome srce žari ,a pogledi sjaje,
zverio se sve da propustio ne bi
naći onaj deo što mi nedostaje.
Po gorama strasti ka ljubavnom vrhu,
u bunilu slatkom začaran se peo,
nizbrdo bih sebe pitao za svrhu
zaludnog uspona kad je nisam sreo.
Pa bi staze tuge ponoru povele
i svukle me lako do najniže tačke,
kolebljiv bih pao i nade bi svele
ko ranjena ptica gađana iz praćke.
I opet bi pogled strgnuo od bola,
oživeo snove i noge bi pošle
u potragu novu,ono moje pola,
da ga traže tamo kud još nisu prošle.
Jer još uvek mogu kao malu čigru
sa čednom lakoćom zvezde da zavrtim,
da ozbiljni život živim kao igru
kojoj nema kraja,kojoj nema smrti.
Nema komentara:
Objavi komentar