Zoran Jelic Zozon
POSLEDNJI PLES SENKI
Nestaješ
kao nagoveštaj
mirisa kiša,
niz tragove
od pene i kapi vode,
vetrom praćena,
sa jednim pogledom,
kroz neprozirnu tminu.
Kad bi bar rekla
svoje ime, tiho u šapat,
koliko stihova napisati,
u ovoj pesmi stapanja,
kad kune me pero,
kad grle me noći,
prozirnim dodirom sna.
Nestaješ između odjeka
dva odmerena koraka,
bez osvrta na pređeno, odtrajano
u poslednjem plesu senki,
pred probuđeno jutro.
A ja bih da krenem,
od početka, stvaranja,
i tada pustiću te
u ovaj lavež psa lutalice,
ispod svetala fenjerskih.
U ovaj tanani zvuk
što kiša ga donosi,
iz tmurnog oka neba,
ipak nestaješ, kroz prste,
koprenu istrajalih snova.
Kad troše se minuti
na starom satu,
ptica se čuje tiho iz daljine.
A ti, ti nestaješ!
niz tragove moje...
Već davno iskoračene i izbledele.
Piše: Zoran S. Piljević
Iz neobjavljene knjige ,,PTICE U NJEDRIMA''
Slika: Georges De La Tour
Nema komentara:
Objavi komentar