Ljiljana Božić
MOLBE SRCA
Poželi srce usamljeno,
da zavoli,
da bude voljeno,
poželi društvo,
pa moli, k'o malo dete,
da ga pustim,
da krene,
da sebi srodnu dušu pronadje,
gleda me,
nevinim krupnim očicama,
napunjenim suzicama,
moli,
sve dok me ne rasplače
i ubedi.
I nije ovo prvi put,
da mu na istu molbu popustim,
da mu udovoljim,
ubedjivalo je ono tužno
i sebe i mene,
da je sve prebolelo,
da se oporavilo,
ja popuštala, a znala,
da to nije tačno,
puštala, a unapred videla,
šta će da bude,
neka proba.
Radosno,
poskakuje od sreće,
spakuje
i poslednje zrno ljubavi,
ne ostavi,
ništa kod kuće,
da mu se nadje,
ako se prazno vrati,
da ima od čega da preživi.
I opet, po ko zna koji put,
kad srce srčem krene,
sećanje na neke prošle dane
mu na put stane
i prepreči,
ono zastane, ništa ne govori,
stane i
dalje neće.
Kući se vrati,
u paramparčad iskidano,
čujem ga kako ječi bolno
i muči sebe samo,
prazno,
moli me da mu oprostim
što me nagovorilo,
da mu popustim.
A ja...
ja nisam živa!
ljilja božić
Nema komentara:
Objavi komentar