Надлежни органи да предузму све мере како би се обезбедили услови за становање у заштићеним условима за најугроженије грађане
На основу члана 24. став 2. Закона о Заштитнику грађана и чињеница до којих је дошао у поступку контроле рада Секретаријата за социјалну заштиту града Београда, покренутом по притужбама грађана Б.С., С.М., Д.С., С.Ј. и С.П., непосредног и континуираног праћења остваривања права на становање, сматрајући да ће допринети остваривању начела добре управе, владавини права и заштити права грађана, Заштитник грађана даје:
МИШЉЕЊЕ
Најугроженије групе становништва у Србији - избеглице, интерно расељени смештени у колективним центрима или неодговарајућем приватном смештају, Роми, особе са инвалидитетом, деца без родитељског старања, лица са хроничним болестима и бескућници не могу самостално и под тржишним условима решити свој стамбени проблем, али ни измиривати трошкове који настају након закључивањa уговора о закупу стана додељеног на основу испуњавања прописаних услова социјалног становања, због чега су у сталном ризику од бескућништва.
Заштитник грађана сматра да Републичка агенција за становање, у сарадњи са Министарством урбанизма и грађевине и локалним самоуправама треба без одлагања да предузме све мере како би установила и развијала друге програме социјалног становања и на тај начин обезбедила услове за становање у заштићеним условима за најугроженије грађане у Србији.
Р а з л о з и:
Заштитник грађана је 15. новембра 2012. године примио пет притужби грађана који су корисници (закупци) „социјалних“ станова у насељу Камендин у градској општини Земун. Како је у притужбама наведено, све породице су примиле одлуке Комисије за стамбена питања града Београда о отказу уговора о закупу у којима су обавештени да морају у року од 30 дана да напусте станове, а кључеве предају Секретаријату за социјалну заштиту града Београда. Из документације, приложене уз притужбе, утврђено је да је реч о социјално угроженим породицама, лицима са утврђеним инвалидитетом, као и то да се неке породице
У вези са притужбама грађана, Заштитник грађана је актом бр. 16-3902/12, 15. новембра 2012. године покренуо поступак према Секретаријату за социјалну заштиту града Београда. У изјашњењима бр. XIX-01-07-1162/2012 од 30. новембра 2012. године и бр. XIX-07-360-440/2013 од 29. августа 2013. године, Градски секретаријат је известио Заштитника грађана да је породицама са којима је раскинут уговор благовремено омогућено измиривање заосталих дуговања на рате, као и да су им за ту сврху одобрене и додељене једнократне новчане помоћи, али да породице нису измириле дуговања. Секретаријат је обавестио Заштитника грађана да су друге породице у насељу Камендин, које су по истом конкурсу и под истим условима оствариле право на социјално становање и са којима је закључен уговор о закупу станова, барем делимично измиривале дуговања и да су прихватиле понуђене репрограме. Са породицама које су се притужиле Заштитнику грађана представници Секретаријата су више пута разговарали, саветовали их да прихвате репрограме дуговања и најзад, када су они то одбили, понудили им привремени смештај у контејнерским насељима у Београду. Најзад, секретаријат је обавестио Заштитника грађана, да је Градско јавно правобранилаштво у марту 2013. године покренуло пред надлежним судом поступак исељења породица. Разлози због којих Секретаријат инсистира на неодложном исељавању породица су то да постоји већи број породица које се налазе у једнако лошем или горим социјално економском положају, утврђеном на основу критеријума који се одобравају у поступку за закључивање уговора о закупу станова намењених за социјално становање и то што би опраштањем дуговања појединим породицама довели у неоправдана очекивања друге грађане да не плаћају трошкове закупа и становања што би угрозило одржавање и развој фонда станова намењених социјалном становању.
Притужиоци су потврдили наводе из изјашњења Градског секретаријата и навели да репрограм дуговања нису прихватили јер понуђени услови нису били усклађени са њиховим финансијским могућностима, те да смештај у контејнерским насељима не прихватају.
У вези са проблемом социјалног становања, заменик Заштитника грађана је разговарао са директорком Републичке агенције за становање . Наиме, Републичка агенција за становање је развојно и стручно тело које врши јавна овлашћења у складу са Законом о социјалном становању . Основни задатак Агенције је да своје активности усмери ка обезбеђивању новчаних средстава, као и усмеравању истих ка непрофитним стамбеним организацијама – које имају одговарајућу лиценцу за рад министарства надлежног за становање, а које ће даље управљати изградњом станова намењених за социјално становање на територији општина, односно града у којем су основане. Изграђени станови додељују се по унапред утврђеним критеријумима лицима која остваре ред првенства на конкурсима за доделу станова на коришћење по основу закупа (без права стицања својине на том стану) или која остваре право да стекну право својине на стану који је намењен продаји под непрофитним условима.
У том смислу Заштитник грађана истиче значај креирања стамбених политика које ће на одговарајући начин обезбедити социјално становање за посебно угрожене категорије становништва. У Националној стратегији социјалног становања предвиђени су циљеви и мере који треба да обезбеде „приступ ценовно доступном и здравом становању у складу са принципима одрживог развоја, домаћинствима која из социјалних, економских и других разлога не могу да обезбеде стан по тржишним условима“. Међу мерама које треба да допринесу остваривању овог циља, од значаја за статус рањивих група становништва су: 1) Развој законског оквира у свим областима од значаја за политику социјалног становања (мера 1.4) и 2) Повећан обим и разноврсност стамбене понуде кроз алтернативне стамбене програме (мера 2.2).
Мере нису спроведене, а да јесу постојали би, осим становања у повлашћеним условима у закупљеним становима и други облици становања доступни социјално и економски најугроженијим. Наиме, Националном стратегијом је указано на то да буџетска средства намењена социјалном становању треба трошити на „најефикаснији начин, помажући онима којима је подршка најпотребнија“, а да би се то остварило „нужно је максимално регулисати све активности које се тичу утрошка и повраћаја дела средстава, избор корисника, управљања и одржавања имовине, правном заштитом, условима коришћења станова, квалитета пословања и финансијске администрације непрофитних стамбених организација“ (мера 1.4). Још важнија је мера којом би требало развијати алтернативна стамбена решења која „диверзификовано покривају потребе различитих група, а које уз знатно ниже инвестиције или субвенције, пружају могућност да се расположивим средствима задовољи већи број стамбених потреба (мера 2.2). Најзад, мера 3.1. Националне стратегије директно се односи на повећање доступности трошкова становања под закупом: „Код становања под закупом регулисаним условима, у становима који су у јавној својини, држава прописује ниво приступачне закупнине, у односу на просечну зараду (приход домаћинства), али постоји потреба да се за домаћинства којима је и оваква закупнина превисока (прелази трећину прихода) уведе субвенција – стамбени додатак. Оваквом субвенцијом би се непрофитној стамбеној организацији плаћао део закупнине коју треба да плати закупац“.
Пропуштањем да уреди и обезбеди област социјалног становања у складу са циљевима Националне стратегије социјалног становања надлежни органи су породице које су изгубиле право на социјално становање због тога што због лошег материјалног статуса не могу да плаћају ни субвенционисане трошкове становања, довеле у ситуацију ризика од бескућништва. Истом Стратегијом указује се на обавезу надлежних органа да сарађују како би „изградили капацитете за спречавање и смањење бескућништва“ (мера 6.1) и изградили смештајне капацитете за бескућнике и жртве елементарних непогода (мера 6.2).
Због тога је Заштитник грађана става да у одређеним случајевима постоји правна несигурност становања и ограничен приступ социјалном становању за посебно угрожене категорије становништва. Најугроженије групе становништва у Србији не могу самостално и под тржишним условима решити свој стамбени проблем, али
Приликом доношења овог мишљења, Заштитник грађана је имао у виду следеће:
- Да је у члану 2. Закона о становању прописана обавеза да "држава предузима мере за стварање повољних услова за стамбену изградњу и обезбеђује услове за решавање стамбених потреба социјално угрожених лица". Такође, чињенице исказане у анализи стања, која је рађена за потребе Националне стратегије социјалног становања, указују на неопходност поновног активнијег укључивања државе у стамбени сектор, али овај пут у другачијој мисији, кроз преузимање централне законодавне, стратешке и финансијске улоге у стварању бољих услова за развој стамбеног сектора, посебно социјалног становања. Како се наводи у Стратегији, у сфери социјалног становања превасходна улога државе је подршка најслабијима, као и унапређење стандарда становања.
- Да је Народна скупштина Републике Србије је 2009. године донела Закон о социјалном становању и дала мандат Влади да припреми и донесе основни стратешки план за дугорочно деловање у овој области – Националну стратегију социјалног становања са Анексом – Анализа структуре домаћинства у односу на примања и одговарајући стамбени програми и Акционим планом за спровођење Стратегије.
- Да се ратификацијом Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима држава обавезала да ће предузети одговарајуће мере ради обезбеђења остварења права сваком лицу на животни стандард довољан за њега самог, убрајајући ту и довољну храну одећу и смештај, као и стално побољшање његових услова живота (члан 11. став 1).
- Да држава није обезбедила потребне услове за становање у програмима социјалне заштите којим се решава стамбено збрињавање бескућника, избеглих и расељених, породица које живе у неформалним насељима, особа са инвалидитетом, лица које трпе породично насиље, деце без родитељског старања.
Зашитник грађана указује на то да су одређене породице с којима је раскинут Уговор о закупу социјалног стана у опасности од бескућништва, а да је у тачки 16 Општог коментара бр. 7, Комитета Уједињених нација за економска, социјална и културна права наведено да „исељења не би требало да доведу до тога да појединци постану бескућници или до кршења других људских права. Када угрожени нису у могућности да обезбеде заштиту својих права, држава потписница мора да предузме све одговарајуће мере, до максимума својих расположивих средстава, како би се осигурао одговарајући алтернативан смештај, пресељење или приступ плодној земљи, зависно од случаја“.
Увиђајући да је „људско право на одговарајуће становање, које проистиче из права на одговарајући животни стандард од централног значаја за уживање економских, социјалних и културних права“ , Заштитник грађана посебно указује на обавезе државе и њених органа да обезбеде, заштите и спрече кршење људских права грађана који се принудно исељавају, као и обавезу да развија програме збрињавања најугроженијих грађана.
На основу свих утврђених чињеница и околности, Заштитник грађана је, сагласно члану 24. став 2. Закона о Заштитнику грађана, упутио мишљење Републичкој агенцији за становање, Граду Београду и Министарству урбанизма и грађевине, сматрајући да ће на тај начин најцелисходније допринети унапређењу и остваривању права грађана.
ЗАМЕНИК ЗАШТИТНИКА ГРАЂАНА
др Горан Башић
Nema komentara:
Objavi komentar