08/12/2014 |
Od viška glava boli 
Da li se i vama čini da u ovoj zemlji ništa nije normalno? Ne, ne mislim da je sve nenormalno, nego samo da baš ništa ne može da bude normalno – sve mora da bude ekstremno. Ekstremno dobro ili ekstremno loše. Naravno, bolje je ako je dobro, mada nije loše ni ako je loše. Po vlast, naravno. Nama nekako dođe na isto – zbunjujuće.
Ako neko ima primedbu na ponašanje naših političara, odmah nam se saopšti da ”Srbija više neće biti džak za udaranje”. A kad nas par dana kasnije neko primi u zvaničnu posetu, odmah se izda saopštenje da ”Srbiju poštuju svi u svetu”. Pa šta smo: džak za udaranje ili sveopšte poštovani? Ili smo sveopšte poštovani džak za udaranje?
Ili ipak samo volimo da se u javnom govoru frljamo preteranim izrazima.
Pa nam tako ruski predsednik ne može biti poštovani kolega ili, ako baš mora – prijatelj (jer u opštem trendu privatizacije svega državnog mi privatizujemo i državničke odnose). Ne, nama je ruski predsednik ni manje ni više nego – brat! Brat koji će da nas zavrne i da nam zavrne gas jer ako smo i braća, kese nam nisu sestre.
Po istoj, ali obrnutoj logici ni albanski premijer ne može da nam bude zvaničnik sa kojim se oko nečeg ne slažemo, nego mora da bude ekstremni terorista i teritorijalni pretendista.
No, sve to i ne bi bilo toliki problem da se taj ekstremizam u izražavanju ne prenosi i na odluke i zakone koje donosimo.
Ako neko izazove nesreću vozeći pijan, mi uvedemo zakon po kojem se pijanom izgredniku oduzima i auto kao da ga je nezakonito stekao i kao da ne postoje novčane kazne. A ako je vozač još i bio mlad, mi ćemo svim mladima zabraniti da voze noću i da voze veće automobile. Čak i onima koji su odgovorni, koji ne piju kad voze i koji možda zarađuju vozeći. I ne samo to, nego ćemo zabraniti i medijima da izveštavaju o udesima izazvanim brzom vožnjom ministara!? Doduše, to već i ima logike. Ne u cilju povećanja bezbednosti u saobraćaju nego u cilju povećanja bezbednosti u ministarskoj fotelji.
Jedino što nema logike jeste očekivanje da drakonske zabrane same po sebi rešavaju problem koji inače rešava saobraćajna policija. Ako uhvate pijanog vozača i isključe ga iz saobraćaja, preduprediće udes, ako ga ne uhvate – biće puka statistika šta je vozio, koliko je godina i saputnika imao, i u koliko sati su stradali.
Ali, ovde se odavno zakoni donose po principu ”zbog Nikole mrzim i slavu Sveti Nikola”. A i mi smo se već navikli da nam se određuju propisi kojima se nešto zabranjuje umesto propisa kojima nam se nešto obezbeđuje. Pa tako, dok se negde u svetu uvode posebne pešačke staze za one koji neprekidno bulje u mobilni ne bi li se i takvima osigurala bezbednost, o bezbednosti naših pešaka stara se – zabrana da telefoniraju dok prelaze ulicu. Kao da pešački prelaz ili crveno na semaforu ne znači da vozači treba da stanu nego da pešaci treba da budu na gotovs.
Jedino fali da sad donesu odgovarajuće drakonske kazne i za taj prekršaj – koga auto udari dok je telefonirao na pešačkom oduzeće mu se mobilni i neće smeti da prelazi ulicu posle ponoći. A ako ste još i pešačili pijani, što je takođe zakonom zabranjeno, ne gine vam zabrana izlaska na ulicu.
Ne brinite, navići ćemo se i na to. Kao što se navikavamo i na sve drugo.
Peščanik.net, 08.12.2014.
Nema komentara:
Objavi komentar