Još jedna godina
Fotografije
čitalaca, Džejlana Prušević, Nebeski narod i ptičiji izmet
Završava
se još jedna kalendarska godina, pa vredi podvući crtu kada
govorimo o unapređivanju ljudskih prava u Srbiji. Ako pitate bilo
koga iz vlasti, stvar je prilično jednostavna tj. “u Srbiji se
poštuju ljudska prava”. Takva jednostavna neistina i ne treba da
nas čudi kada imamo u vidu druge interesantne izjave predstavnika
vlasti u Srbiji. Ako isto pitanje postavite predstavnicima nezavisnih
tela, dobićete samo delimično tačan i jasan odgovor, u koji će
pored stavova o “pravim” ljudskim pravima ući i začini u vidu
brige za potrošače, zdravu okolinu ili propusta APR-a da iz
evidencije obriše neko preduzeće u likvidaciji. Nezavisna tela ne
reaguju na skandalozne zakone (kao što je najnoviji predlog Zakona o
civilnim žrtvama rata), niti na nedostatke nekih važnih zakona
(Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći), ali su zato revnosni u
hvaljenju kozmetičkih promena u domenu ljudskih prava (na prime par
sitnica popravljenih u pritvoru posle posete Zaštitnika građana).
Time se ne zameraju vlastima, ali ni “narodu” koji je sklon da
podrži ljudska prava samo nekih građana u određenim situacijama,
ali gotovo uvek – samo načelno. Pomenuti “narod” nije sklon da
podrži suočavanje sa prošlošću, totalnu zabranu torture, zabranu
diskriminacije uvek i prema svima, istinsku slobodu veroispovesti,
jednaku slobodu okupljanja za sve ili slobodu izražavanja koja ne
podrazumeva govor mržnje. Pokušaji nezavisnih tela da se svide
“narodu” i ne zamere vlastima su potezi koji su unapred osuđeni
na propast.
Za
one koji znaju da čitaju i slušaju, bio je zanimljiv dijalog
(tobože pitanje – tobože odgovor) koji su vodili Vladimir
Đukanović (poslanik SNS) i Aleksandar Vučić (Premijer i
predsednik SNS) 22. decembra prilikom zasedanja Skupštine Srbije:
Vladimir
Đukanović: Moram
da vas pitam gospodine Vučiću, rekli ste nešto što mi se i nije
dopalo, recimo za ovaj četvrti sektor vlasti koji se stalno stvara,
pa zatim Zaštitnik građana, zatim Poverenik za informacije od
javnog značaja, kažete – ako neko njima pomene platu, onda skoči
neko iz Evrope, izvinite, jesu li oni jači od države? O čemu se
ovde radi? Nas poslanike mogu u medijima, ne znam šta sve mogu da
napišu u medijima i da nam pričaju kako jedemo u skupim restoranima
i ne znam šta sve radimo, ali kada spomenete Zaštitnika građana,
to je katastrofa, to je diktatura. Njemu izgleda ne sme niko ništa
da kaže. Postavlja se pitanje da li je taj čovek jači od države i
da li je taj četvrti sektor vlasti koji se očigledno ovde stvara i
vidimo da postoje neke namere da se u Ustav uvede, da li su oni jači
od države?
Aleksandar
Vučić: Možda
bih se nekada emotivno saglasio sa vama vezano za određene organe i
institucije, ali verovatno i podeli potpuno sigurno, svakako je bliže
istini da obojica grešimo i da treba da promenimo svoj odnos i prema
Zaštitniku građana i prema Povereniku za informacije, iako se sa
političkim komentarima ovog drugog gotovo nikad ne slažem. To je
važno za funkcionisanje institucija sistema u našoj zemlji i svako
od nas mora da promeni svoj odnos prema njima.
Sem
što je ovim tobože dijalogom nezavisnim telima stavljeno do znanja
da ne smeju da preteruju i da treba da paze šta rade, u ovom mini
dijalogu se pominju “emocije” (Predsednika vlade) i “odnos”
(prema nezavisnim telima). Nigde ni pomene Ustava i zakona, gde
emocijama i ličnom odnosu nema mesta. Premijer pominje i “političke
komentare” što podseća na fraze koje koriste Putin i Lukašenko
kada govore o organizacijama za ljudska prava u svojim zemljama.
Što
se tiče građana, od njih se neki veći napredak u promišljanju
ljudskih prava nije
mogao očekivati. Sa gašenjem poslednjih oaza u kojima je postojala
(doduše strogo kontrolisana) debata o važnim društvenim pitanjima,
gotovo jedini pristojan način informisanja je (p)ostao internet.
Zbog toga imamo zanimljive situacije da građani u jednom
istraživanju ipak prepoznaju LGBT zajednicu kao jednu od šest
najdiskriminisanijih u Srbiji (pored siromašnih, starih, žena,
osoba sa invaliditetom i Roma), ali u drugom (iz 2013) više od 85%
ne želi da ima nekog ko je LGBT u okviru svoje porodice. Uzalud je i
to što najveći broj građana prepoznaje Rome kao
najdiskriminisaniju zajednicu, kada istovremeno veliki broj ne želi
da ih vidi kao predstavnike vlasti (28%) ili vaspitače (27%).
Polovina građana Srbije smatra da ne bi uvek trebalo omogućiti
pripadnicima nacionalnih manjina da se na svom jeziku obraćaju
institucijama, dok bi 23% pripadnicima LGBT zajednice oduzelo
državljanstvo.
Prilično
nepovoljnom okruženju za unapređivanje ljudskih prava doprinela je
i međunarodna zajednica koja je 2014. godine mnogo manje insistirala
na tome da je situacija loša, a ponegde i gora nego ikada. Jedino
oko čega se trenutno čuju glasovi iz EU i drugih međunarodnih
organizacija je sloboda medija, ali su i ove reakcije blage i
povremene.
***
Dva
događaja bi se uslovno mogla tretirati kao uspeh u domenu ljudskih
prava. Prvi je svakako održavanje Beograd Prajda, koji ipak
predstavlja uspeh i pored činjenice da je održan uz ogromno
prisustvo policije, sa dvosmislenim izjavama predstavnika vlasti i
neprihvatljivim izjavama zahvalnosti huliganima od strane Premijera
Vučića. Iako je činjenica da je on lično zabranio Prajd 2013.
godine, on je prvi političar koji je iza takve zabrane jasno i javno
stao. Međutim, on je i prvi koji je (na svoj način) omogućio prvi
miran Prajd. Problem je što održavanje ovakve manifestacije ne sme
zavisiti od bilo koga iz vlasti, već održavanje Prajda mora postati
redovno i nezavisno od toga šta neko na vrhu vlasti misli o tome.
Nažalost, to se neće uskoro desiti, niti su građani Srbije ovakvu
poruku čuli od Premijera. Ukoliko postoji želja da se Srbija
promeni i da se poštuju ljudska prava (na osnovu Ustava, a ne na
osnovu volje Premijera), odlično je vreme da upravo on saopšti da
je Beograd Prajd 2015. godine (zakazan za 20. septembar) neupitan i
da država stoji iza slobode okupljanja svojih građana, bez obzira
šta o tome misle huligani.
Drugi
dobar korak je usvajanje medijskih zakona, koji i pored svih primedbi
ipak predstavljaju korak napred i mogli bi se tretirati kao veoma
dobar potez u državi u kojoj postoji vladavina prava i istinska
rešenost državnih organa da poštuju punu slobodu izražavanja.
Koliko u Srbiji ima pravne države, videće se upravo po primeni ovih
zakona tokom 2015. godine.
***
Brojni
su zakoni koje su u proteklom periodu izradili sami predstavnici
nevladinih organizacija, u pokušaju da umesto države urade njen
posao. U ostalim slučajevima, one uporno zahtevaju usvajanje veoma
važnih zakona za neke kategorije građana. Zakon o besplatnoj
pravnoj pomoći koji čekamo više od 10 godina je jedan od najboljih
primera, jer je radne grupe imala svaka vlada, ali zakon nikada nije
usvojen zbog odsustva želje svake vlasti da se suprostavi
Advokatskoj komori koja želi da bude isključivi pružalac pravne
pomoći. Pored ovog, sličnu sudbinu imaju i Zakon o razlozima i
postupku ograničenja i zaštite pojedinih prava i sloboda, Zakon o
upotrebi znakovnog jezika za gluve, Zakon o upotrebi pasa vodiča za
slepe, Zakon o registrovanim partnerstvima, Zakon o pravnim
posledicama promene pola, Zakon o postupku priznavanja pravnog
subjektiviteta lica bez dokumenata, Zakon o zabrani prinudnog
iseljenja stanovnika u neformalnim naseljima, Zakon o narodnoj
inicijativi. Spisak je dugačak, a za neusvajanje većine ovih zakona
nema konkretnog razloga. Nijedna politička opcija ne bi izgubila ili
profitirala od njih, već bi se samo stvorilo više preduslova za
puno poštovanje ljudskih prava građana Srbije.
Sa
druge strane, implementacija zakona i međunarodnih konvencija je i
dalje katastrofalna. Primena nekih od njih, koji su važni za
poštovanje ljudskih prava (Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba
sa invaliditetom (2006) ili Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih
prava (2003) poznatiji kao Zakon o lustraciji) najbolje govori o tome
koliko je u praksi svaka vlast u Srbiji ignorisala potrebu za
unapređivanjem ljudskih prava. Brojka od oko 5.000 predstavki koje
čekaju pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu govori sama
za sebe.
Na
polju tranzicione pravde pomaka ima još manje. Nema Fonda koji bi
služio za kompenzaciju žrtava ratnih zločina i teških kršenja
ljudskih prava, dok jedinica koja bi trebalo da služi za zaštitu
svedoka radi upravo suprotno. Suđenja za ratne zločine i dalje ne
doprinose potpunom postizanju pravde, a komandna odgovornost ili
odgovornost države Srbije još uvek nemaju mesta u presudama.
Poslednji u nizu skandala je svakako Nacrt zakona o civilnim žrtvama
rata (Nacrt zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih
invalida rata i članova njihovih porodica) koji je duboko
diskriminativan i ostavlja bez zaštite porodice nestalih, žrtve
seksualnog nasilja, žrtve koje pate od psihičkih posledica i
fizičkih povreda koje su manje od 50% telesnog oštećenja, kao i
stradale od strane pripadnika oružanih snaga Srbije ili one koji su
stradali na teritoriji drugih država.
Standardi
fer i pravičnog suđenja se čine sve manje dostižnim u Srbiji. U
reformu pravosuđa se kretalo prilično često, ali su rezultati uvek
bili poražavajući. Rezultati zavisnog sudstva i tokom 2014. godine
su postupci koji traju šokantno dugo, ročišta na kojima se i dalje
dešavaju najneverovatnije stvari i kaznena politika koja je takva da
ohrabruje one koji bi da krše zakon. Ono što sudije diktiraju u
zapisnik često ne odgovara onome što je zaista rečeno, a žrtve
(na primer nasilja i torture) sede zajedno sa počiniocima u
sudnicama gde su izloženi ponovnoj viktimizaciji koju sudije po
pravilu ignorišu ili joj čak i doprinose. Štrajk advokata bi se
mogao tretirati samo kao “šlag na torti”, ali nikako kao
incident posle čijeg završetka će sve biti u redu.
Iako
smo tokom 2014. godine čuli dosta samohvale vlasti po pitanju stanja
u pritvorima i zatvorima, u realnosti se malo toga promenilo. Iako se
vlast hvalila da se amnestijom i uvođenjem alternativnih sankcija
dosta toga poboljšalo, u praksi je sve i dalje isto. Situacija u
zatvorima ne odgovara međunarodnim standardima, a još alarmantnija
je u pritvorima o čemu govore i izveštaji nevladinih organizacija
koje vrše monitoring, kao i izveštaji posle poseta Ombudsmana. Kako
se u zatvorima i pritvoru poštuju ljudska prava Roma, LGBT osoba ili
osoba sa invaliditetom, posebno je veliki problem. U društvu u kome
građani i nisu previše protiv torture, ono što se prema
međunarodnim standardima smatra “drugim surovim, neljudskim ili
ponižavajućim kaznama ili postupcima” (a u potpunosti je
izjednačeno sa torturom) teško je objasniti čak i onima koji bi
svakodnevno trebalo da bez izuzetka primenjuju ove standarde.
Poštovanje
slobode izražavanja (a posebno medijske slobode) bilo je tema tokom
cele 2014. godine. Već početkom godine bilo je jasno da će u ovoj
sferi doći do ogromnog pogoršanja, ali gotovo potpuno zatvaranje
medijskog prostora za drugačije mišljenje je očigledno iznenadilo
međunarodnu zajednicu. Skoro 30 napada na novinare i sudski postupci
posle kojih je novinarima jasno da im država neće pružati zaštitu
od napadača, ponovo podsećaju da nismo daleko odmakli od 90-ih.
Ekonomski uticaj na medije, urednike i novinare je takav da su
kritički tekstovi o najvišim predstavnicima vlasti (a naročito o
Premijeru) postali izuzetak. U toku godine Premijer Vučić se
pojavio na 877 naslovnih strana dnevnih novina, a od toga je samo 6
njih bilo kritički intonirano. Koliko bilo kakva kritika smeta onima
koji su na vlasti, govore i hakerski napadi na sajtove (na primer
Peščanik) koji su jedina preostala mesta na kojima se zadržava
ozbiljno novinarstvo.
Nova
vlada nije doprinela nikakvim pozitivnim promenama kada je u pitanju
poštovanje ljudskih i manjinskih prava romske zajednice. Nacionalni
Savet romske zajednice jeste konstituisan krajem godine, ali sve
ostalo je gotovo isto. Prinudna iseljenja, veliki broj Roma bez
osnovnih dokumenata, diskriminacija u obrazovanju, zapošljavanju,
stanovanju i pristupu javnim službama su i dalje realnost za većinu
Roma. Iako predstavnici vlasti uglavnom ne negiraju da problem
postoji, odsustvo sistematskog pristupa u njegovom rešavanju govori
da njih ljudska prava romske zajednice i ne zanimaju previše.
LGBT
zajednica jeste dobila Prajd u septembru 2014. godine, ali sem toga
se ništa drugo nije promenilo jer je to jedina zajednica kojoj se i
dalje preti fizičkom eliminacijom ukoliko javno iskaže svoj
identitet. Svake godine, Beograd Prajd predstavlja javnosti listu
zahteva i “očekivanja” koje upućuje vlastima u Srbiji. Iako je
za većinu ovih zahteva potrebno samo malo dobre volje, između dva
Prajda se retko šta menja, iako je verbalne podrške sve više.
Generalno promišljanje položaja LGBT osoba od strane vlasti i
javnosti se najbolje može sažeti u frazi “pa njima ništa ne fali
sve dok ne traže tu Paradu”.
***
Poštovanje
ljudskih prava u 2015. godini će biti slično kao i ove godine.
Nekoliko pozitivnih koraka (najverovatnije usvajanje par zakona) će
biti učinjeno da bi se simulirao napredak (i pokušalo otvaranje
poglavlja 23), a odnos prema nezavisnim institucijama će iz istog
razloga ostati isti. Ono što će se najverovatnije pogoršati je
odnos prema slobodi izražavanja i braniteljima ljudskih prava. To
nagoveštava nekoliko reakcija jedne od vladajućih partija (Pokret
Socijalista) posle skandalozne dodele sredstava fantomskim nevladinim
organizacijama na konkursu Ministarstva rada, zapošljavanja i
socijalne politike.
Autor
je programski direktor Civil Rights Defendersa za zapadni Balkan.
Peščanik.net,
30.12.2014.
Nema komentara:
Objavi komentar