Translate

30. 12. 2014.

Još jedna godina





Još jedna godina


Fotografije čitalaca, Džejlana Prušević, Nebeski narod i ptičiji izmet

Fotografije čitalaca, Džejlana Prušević, Nebeski narod i ptičiji izmet
Završava se još jedna kalendarska godina, pa vredi podvući crtu kada govorimo o unapređivanju ljudskih prava u Srbiji. Ako pitate bilo koga iz vlasti, stvar je prilično jednostavna tj. “u Srbiji se poštuju ljudska prava”. Takva jednostavna neistina i ne treba da nas čudi kada imamo u vidu druge interesantne izjave predstavnika vlasti u Srbiji. Ako isto pitanje postavite predstavnicima nezavisnih tela, dobićete samo delimično tačan i jasan odgovor, u koji će pored stavova o “pravim” ljudskim pravima ući i začini u vidu brige za potrošače, zdravu okolinu ili propusta APR-a da iz evidencije obriše neko preduzeće u likvidaciji. Nezavisna tela ne reaguju na skandalozne zakone (kao što je najnoviji predlog Zakona o civilnim žrtvama rata), niti na nedostatke nekih važnih zakona (Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći), ali su zato revnosni u hvaljenju kozmetičkih promena u domenu ljudskih prava (na prime par sitnica popravljenih u pritvoru posle posete Zaštitnika građana). Time se ne zameraju vlastima, ali ni “narodu” koji je sklon da podrži ljudska prava samo nekih građana u određenim situacijama, ali gotovo uvek – samo načelno. Pomenuti “narod” nije sklon da podrži suočavanje sa prošlošću, totalnu zabranu torture, zabranu diskriminacije uvek i prema svima, istinsku slobodu veroispovesti, jednaku slobodu okupljanja za sve ili slobodu izražavanja koja ne podrazumeva govor mržnje. Pokušaji nezavisnih tela da se svide “narodu” i ne zamere vlastima su potezi koji su unapred osuđeni na propast.
Za one koji znaju da čitaju i slušaju, bio je zanimljiv dijalog (tobože pitanje – tobože odgovor) koji su vodili Vladimir Đukanović (poslanik SNS) i Aleksandar Vučić (Premijer i predsednik SNS) 22. decembra prilikom zasedanja Skupštine Srbije:
Vladimir Đukanović: Moram da vas pitam gospodine Vučiću, rekli ste nešto što mi se i nije dopalo, recimo za ovaj četvrti sektor vlasti koji se stalno stvara, pa zatim Zaštitnik građana, zatim Poverenik za informacije od javnog značaja, kažete – ako neko njima pomene platu, onda skoči neko iz Evrope, izvinite, jesu li oni jači od države? O čemu se ovde radi? Nas poslanike mogu u medijima, ne znam šta sve mogu da napišu u medijima i da nam pričaju kako jedemo u skupim restoranima i ne znam šta sve radimo, ali kada spomenete Zaštitnika građana, to je katastrofa, to je diktatura. Njemu izgleda ne sme niko ništa da kaže. Postavlja se pitanje da li je taj čovek jači od države i da li je taj četvrti sektor vlasti koji se očigledno ovde stvara i vidimo da postoje neke namere da se u Ustav uvede, da li su oni jači od države?
Aleksandar Vučić: Možda bih se nekada emotivno saglasio sa vama vezano za određene organe i institucije, ali verovatno i podeli potpuno sigurno, svakako je bliže istini da obojica grešimo i da treba da promenimo svoj odnos i prema Zaštitniku građana i prema Povereniku za informacije, iako se sa političkim komentarima ovog drugog gotovo nikad ne slažem. To je važno za funkcionisanje institucija sistema u našoj zemlji i svako od nas mora da promeni svoj odnos prema njima.
Sem što je ovim tobože dijalogom nezavisnim telima stavljeno do znanja da ne smeju da preteruju i da treba da paze šta rade, u ovom mini dijalogu se pominju “emocije” (Predsednika vlade) i “odnos” (prema nezavisnim telima). Nigde ni pomene Ustava i zakona, gde emocijama i ličnom odnosu nema mesta. Premijer pominje i “političke komentare” što podseća na fraze koje koriste Putin i Lukašenko kada govore o organizacijama za ljudska prava u svojim zemljama.
Što se tiče građana, od njih se neki veći napredak u promišljanju ljudskih prava nije mogao očekivati. Sa gašenjem poslednjih oaza u kojima je postojala (doduše strogo kontrolisana) debata o važnim društvenim pitanjima, gotovo jedini pristojan način informisanja je (p)ostao internet. Zbog toga imamo zanimljive situacije da građani u jednom istraživanju ipak prepoznaju LGBT zajednicu kao jednu od šest najdiskriminisanijih u Srbiji (pored siromašnih, starih, žena, osoba sa invaliditetom i Roma), ali u drugom (iz 2013) više od 85% ne želi da ima nekog ko je LGBT u okviru svoje porodice. Uzalud je i to što najveći broj građana prepoznaje Rome kao najdiskriminisaniju zajednicu, kada istovremeno veliki broj ne želi da ih vidi kao predstavnike vlasti (28%) ili vaspitače (27%). Polovina građana Srbije smatra da ne bi uvek trebalo omogućiti pripadnicima nacionalnih manjina da se na svom jeziku obraćaju institucijama, dok bi 23% pripadnicima LGBT zajednice oduzelo državljanstvo.
Prilično nepovoljnom okruženju za unapređivanje ljudskih prava doprinela je i međunarodna zajednica koja je 2014. godine mnogo manje insistirala na tome da je situacija loša, a ponegde i gora nego ikada. Jedino oko čega se trenutno čuju glasovi iz EU i drugih međunarodnih organizacija je sloboda medija, ali su i ove reakcije blage i povremene.
***
Dva događaja bi se uslovno mogla tretirati kao uspeh u domenu ljudskih prava. Prvi je svakako održavanje Beograd Prajda, koji ipak predstavlja uspeh i pored činjenice da je održan uz ogromno prisustvo policije, sa dvosmislenim izjavama predstavnika vlasti i neprihvatljivim izjavama zahvalnosti huliganima od strane Premijera Vučića. Iako je činjenica da je on lično zabranio Prajd 2013. godine, on je prvi političar koji je iza takve zabrane jasno i javno stao. Međutim, on je i prvi koji je (na svoj način) omogućio prvi miran Prajd. Problem je što održavanje ovakve manifestacije ne sme zavisiti od bilo koga iz vlasti, već održavanje Prajda mora postati redovno i nezavisno od toga šta neko na vrhu vlasti misli o tome. Nažalost, to se neće uskoro desiti, niti su građani Srbije ovakvu poruku čuli od Premijera. Ukoliko postoji želja da se Srbija promeni i da se poštuju ljudska prava (na osnovu Ustava, a ne na osnovu volje Premijera), odlično je vreme da upravo on saopšti da je Beograd Prajd 2015. godine (zakazan za 20. septembar) neupitan i da država stoji iza slobode okupljanja svojih građana, bez obzira šta o tome misle huligani.
Drugi dobar korak je usvajanje medijskih zakona, koji i pored svih primedbi ipak predstavljaju korak napred i mogli bi se tretirati kao veoma dobar potez u državi u kojoj postoji vladavina prava i istinska rešenost državnih organa da poštuju punu slobodu izražavanja. Koliko u Srbiji ima pravne države, videće se upravo po primeni ovih zakona tokom 2015. godine.
***
Brojni su zakoni koje su u proteklom periodu izradili sami predstavnici nevladinih organizacija, u pokušaju da umesto države urade njen posao. U ostalim slučajevima, one uporno zahtevaju usvajanje veoma važnih zakona za neke kategorije građana. Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći koji čekamo više od 10 godina je jedan od najboljih primera, jer je radne grupe imala svaka vlada, ali zakon nikada nije usvojen zbog odsustva želje svake vlasti da se suprostavi Advokatskoj komori koja želi da bude isključivi pružalac pravne pomoći. Pored ovog, sličnu sudbinu imaju i Zakon o razlozima i postupku ograničenja i zaštite pojedinih prava i sloboda, Zakon o upotrebi znakovnog jezika za gluve, Zakon o upotrebi pasa vodiča za slepe, Zakon o registrovanim partnerstvima, Zakon o pravnim posledicama promene pola, Zakon o postupku priznavanja pravnog subjektiviteta lica bez dokumenata, Zakon o zabrani prinudnog iseljenja stanovnika u neformalnim naseljima, Zakon o narodnoj inicijativi. Spisak je dugačak, a za neusvajanje većine ovih zakona nema konkretnog razloga. Nijedna politička opcija ne bi izgubila ili profitirala od njih, već bi se samo stvorilo više preduslova za puno poštovanje ljudskih prava građana Srbije.
Sa druge strane, implementacija zakona i međunarodnih konvencija je i dalje katastrofalna. Primena nekih od njih, koji su važni za poštovanje ljudskih prava (Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom (2006) ili Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava (2003) poznatiji kao Zakon o lustraciji) najbolje govori o tome koliko je u praksi svaka vlast u Srbiji ignorisala potrebu za unapređivanjem ljudskih prava. Brojka od oko 5.000 predstavki koje čekaju pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu govori sama za sebe.
Na polju tranzicione pravde pomaka ima još manje. Nema Fonda koji bi služio za kompenzaciju žrtava ratnih zločina i teških kršenja ljudskih prava, dok jedinica koja bi trebalo da služi za zaštitu svedoka radi upravo suprotno. Suđenja za ratne zločine i dalje ne doprinose potpunom postizanju pravde, a komandna odgovornost ili odgovornost države Srbije još uvek nemaju mesta u presudama. Poslednji u nizu skandala je svakako Nacrt zakona o civilnim žrtvama rata (Nacrt zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica) koji je duboko diskriminativan i ostavlja bez zaštite porodice nestalih, žrtve seksualnog nasilja, žrtve koje pate od psihičkih posledica i fizičkih povreda koje su manje od 50% telesnog oštećenja, kao i stradale od strane pripadnika oružanih snaga Srbije ili one koji su stradali na teritoriji drugih država.
Standardi fer i pravičnog suđenja se čine sve manje dostižnim u Srbiji. U reformu pravosuđa se kretalo prilično često, ali su rezultati uvek bili poražavajući. Rezultati zavisnog sudstva i tokom 2014. godine su postupci koji traju šokantno dugo, ročišta na kojima se i dalje dešavaju najneverovatnije stvari i kaznena politika koja je takva da ohrabruje one koji bi da krše zakon. Ono što sudije diktiraju u zapisnik često ne odgovara onome što je zaista rečeno, a žrtve (na primer nasilja i torture) sede zajedno sa počiniocima u sudnicama gde su izloženi ponovnoj viktimizaciji koju sudije po pravilu ignorišu ili joj čak i doprinose. Štrajk advokata bi se mogao tretirati samo kao “šlag na torti”, ali nikako kao incident posle čijeg završetka će sve biti u redu.
Iako smo tokom 2014. godine čuli dosta samohvale vlasti po pitanju stanja u pritvorima i zatvorima, u realnosti se malo toga promenilo. Iako se vlast hvalila da se amnestijom i uvođenjem alternativnih sankcija dosta toga poboljšalo, u praksi je sve i dalje isto. Situacija u zatvorima ne odgovara međunarodnim standardima, a još alarmantnija je u pritvorima o čemu govore i izveštaji nevladinih organizacija koje vrše monitoring, kao i izveštaji posle poseta Ombudsmana. Kako se u zatvorima i pritvoru poštuju ljudska prava Roma, LGBT osoba ili osoba sa invaliditetom, posebno je veliki problem. U društvu u kome građani i nisu previše protiv torture, ono što se prema međunarodnim standardima smatra “drugim surovim, neljudskim ili ponižavajućim kaznama ili postupcima” (a u potpunosti je izjednačeno sa torturom) teško je objasniti čak i onima koji bi svakodnevno trebalo da bez izuzetka primenjuju ove standarde.
Poštovanje slobode izražavanja (a posebno medijske slobode) bilo je tema tokom cele 2014. godine. Već početkom godine bilo je jasno da će u ovoj sferi doći do ogromnog pogoršanja, ali gotovo potpuno zatvaranje medijskog prostora za drugačije mišljenje je očigledno iznenadilo međunarodnu zajednicu. Skoro 30 napada na novinare i sudski postupci posle kojih je novinarima jasno da im država neće pružati zaštitu od napadača, ponovo podsećaju da nismo daleko odmakli od 90-ih. Ekonomski uticaj na medije, urednike i novinare je takav da su kritički tekstovi o najvišim predstavnicima vlasti (a naročito o Premijeru) postali izuzetak. U toku godine Premijer Vučić se pojavio na 877 naslovnih strana dnevnih novina, a od toga je samo 6 njih bilo kritički intonirano. Koliko bilo kakva kritika smeta onima koji su na vlasti, govore i hakerski napadi na sajtove (na primer Peščanik) koji su jedina preostala mesta na kojima se zadržava ozbiljno novinarstvo.
Nova vlada nije doprinela nikakvim pozitivnim promenama kada je u pitanju poštovanje ljudskih i manjinskih prava romske zajednice. Nacionalni Savet romske zajednice jeste konstituisan krajem godine, ali sve ostalo je gotovo isto. Prinudna iseljenja, veliki broj Roma bez osnovnih dokumenata, diskriminacija u obrazovanju, zapošljavanju, stanovanju i pristupu javnim službama su i dalje realnost za većinu Roma. Iako predstavnici vlasti uglavnom ne negiraju da problem postoji, odsustvo sistematskog pristupa u njegovom rešavanju govori da njih ljudska prava romske zajednice i ne zanimaju previše.
LGBT zajednica jeste dobila Prajd u septembru 2014. godine, ali sem toga se ništa drugo nije promenilo jer je to jedina zajednica kojoj se i dalje preti fizičkom eliminacijom ukoliko javno iskaže svoj identitet. Svake godine, Beograd Prajd predstavlja javnosti listu zahteva i “očekivanja” koje upućuje vlastima u Srbiji. Iako je za većinu ovih zahteva potrebno samo malo dobre volje, između dva Prajda se retko šta menja, iako je verbalne podrške sve više. Generalno promišljanje položaja LGBT osoba od strane vlasti i javnosti se najbolje može sažeti u frazi “pa njima ništa ne fali sve dok ne traže tu Paradu”.
***
Poštovanje ljudskih prava u 2015. godini će biti slično kao i ove godine. Nekoliko pozitivnih koraka (najverovatnije usvajanje par zakona) će biti učinjeno da bi se simulirao napredak (i pokušalo otvaranje poglavlja 23), a odnos prema nezavisnim institucijama će iz istog razloga ostati isti. Ono što će se najverovatnije pogoršati je odnos prema slobodi izražavanja i braniteljima ljudskih prava. To nagoveštava nekoliko reakcija jedne od vladajućih partija (Pokret Socijalista) posle skandalozne dodele sredstava fantomskim nevladinim organizacijama na konkursu Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike.
Autor je programski direktor Civil Rights Defendersa za zapadni Balkan.
Peščanik.net, 30.12.2014.

Nema komentara:

Objavi komentar