Da li je Balkan sledeće igralište Vladimira Putina i njegove politike destabilizacije Evrope? Angela Merkel je nedavno nagovestila takvu mogućnost i ona zaslužuje ozbiljno razmatranje. Finansijska kriza iz 2008. je na neko vreme uspela da smiri strasti između zapada i Rusije. Izjave solidarnosti posle terorističkih napada u Francuskoj teško da će imati isti efekat. Putin je previše ozlojeđen, Evropa previše zabrinuta, a ni sećanja na kratkotrajno primirje od pre nekoliko godina nisu dobra: američko razmetanje „resetovanjem“ odnosa sa Rusijom završilo se aneksijom Krima.
U godini pred nama moguća su dva scenarija. Kremlj bi mogao da se povuče iz istočne Ukrajine i pokuša da popravi odnose sa zapadom. Ili bi mogao da preuzme inicijativu, pojača pritisak na evropske lidere, proširi svoj uticaj i prepolovi evropski kontinent.
Ruski prostor za manevrisanje u sopstvenom okruženju očigledno je sužen. Vojna operacija širokog obima u istočnoj Ukrajini rezultirala bi strahovitim žrtvama i još strožijim sankcijama. To bi bio kraj Evroazijske ekonomske unije, jer su saveznice Moskve, Belorusija i Kazahstan, jasno stavile do znanja da su protiv promene granica suverenih država.
Ako Rusija želi da pojača pritisak na Evropu, logika joj nalaže da to učini izvan teritorije bivšeg Sovjetskog saveza. Po tom scenariju, kao ključna tačka nameće se Balkan. Rusija se sigurno ne zanosi idejom da BiH ili Albaniju stavi pod svoj uticaj, niti iko na Balkanu sanja o pridruživanju Evroazijskoj uniji. Glavni trgovinski partner Balkana ostaje EU i te zemlje će nastaviti da tamo traže investitore i šalju emigrante.
Ali Balkan je ne samo zapećak Evropske unije, već i Ahilova peta briselske diplomatije. Bankarski sistem na Balkanu je slab i ako bi velike kompanije sa ruskim vezama iznenada povukle svoj novac, to bi destabilizovalo region, dovelo do društvenih nemira i slabljenja tamošnjih prozapadnih vlada. To je slaba tačka koju bi Rusija trebalo da pritisne ako želi da pojača nelagodu Evropljana.
Kontrolisanom krizom na Balkanu Rusija bi dobila adut za pregovore i izgovor za poricanje agresije na Ukrajinu. Mnoge evropske vlade bi bile prisiljene da zaborave ukrajinsko pitanje. To bi unazadilo napore EU da održi makar privid jedinstva država članica o pitanjima sigurnosti Evrope i otvorilo još dublji jaz između evropskog severa i juga.
Ako bi Rusija otvoreno podržala secesionističke težnje Republike Srpske, to bi ugrozilo opstanak BiH kao celovite države. Uzdržanost Moskve prilikom glasanja u Ujedinjenim nacijama o produžetku evropske misije u BiH pojačava utisak da je Kremlj spreman za takav potez.
U prošloj godini pogoršali su se odnosi između Srbije i Albanije. Beograd je saglasan sa ruskom kritikom licemerja zapada. Regionalna ekonomija je zavisna od ruskih nafte i gasa i svaki prekid u snabdevanju bi izazvao probleme. Ni pet godina posle gasne krize iz 2009 – kada je Rusija prekinula snabdevanje gasom jugoistočne Evrope preko Ukrajine – nije završen nijedan projekat koji bi region učinio samostalnijim u odnosu na Rusiju. Izgleda da Moskva ima balkanske prijatelje na visokim položajima.
Suština ruskog uticaja u regionu nije u sličnim kulturnim sklonostima, slovenskoj solidarnosti ili uticaju pravoslavne crkve, već u nečem mnogo prizemnijem. Korupcija povezuje ljude, a na Balkanu povezuje opasne ljude. Većina balkanskih oligarha ima svoje ruske veze. Ruska spoljna politika bi mogla da počne da ih koristi.
Ako je to namera Moskve, destabilizacija Balkana bi za nju bila rizičan poduhvat. Rusija tim društvima ne može da ponudi ni funkcionalan ekonomski, ni privlačan politički model. A još manje može da ih finansira. Zajednička zlovolja nije isto što i zajednička perspektiva. Prekid izgradnje Južnog toka umanjio je uticaj Moskve. Ako Rusija bude destabilizovala prozapadne vlade na Balkanu, najveći gubitnici biće ruske kompanije. A kako nas uči ukrajinska kriza, oligarsi nisu pouzdani saveznici. Oni nemaju prijatelje, već samo finansijske interese i strahove.
Angela Merkel s pravom strepi da je Balkan novo igralište siledžija iz Kremlja. Ali Putin takvom politikom više gubi nego što dobija.
The Financial Times, 14.01.2015.
Preveo Zoran Trklja
Peščanik.net, 17.01.2015.
Nema komentara:
Objavi komentar