Vesna Pešić
03/01/2015 |
Spoljna politika kao lokalna okupacija
Fotografije čitalaca, Jelena Jović
Od pada Miloševića, tokom poslednjih petnaest godina,
nedoumice da li će Srbija stići do članstva u EU stalno su prisutne. Zato nije
na odmet zapitati se na samom početku 2015. godine gde smo na tom putu. Pre
godinu dana, 21. januara 2014, Srbija je dobila datum za pregovore o članstvu,
ali do sada nijedno poglavlje nije otvoreno. Letonski ministar spoljnih poslova
je krajem decembra rekao da se u ovoj godini očekuje nastavak procesa
normalizacije odnosa sa Kosovom i primena svih postignutih dogovora. Rekao je i
da Srbija treba da nastavi strukturne reforme i da postepeno usklađuje svoju
spoljnu politiku sa evropskom.
Po svemu sudeći, Brisel će tražiti da se prvo otvori
poglavlje 35 koje se odnosi na normalizaciju odnosa sa Kosovom, a zatim
poglavlje 32 o kontroli javnih finansija. Tek kada se uspešno reši Kosovo i
bude garantovalo vraćanje dugova, u drugoj polovini ove godine mogla bi biti
otvorena poglavlja 23 i 24 koja se odnose na pravosuđe i osnovna prava. A to su
poglavlja koja donose dobrobit građanima.
Agenda EU da se prvo završi normalizacija odnosa sa Kosovom,
pa tek onda otvore druga poglavlja, upućuje na to da će glavni akcenat na putu
ka EU biti stavljen na njene spoljašnje odnose, dok će poglavlja koja nazivamo razvojnim
biti na čekanju. Takva agenda je već od ranije poznata i već je na delu.
Priznanje Kosova kao susedne države s kojom su svi potencijalni sukobi rešeni,
predstavlja preduslov bez čijeg ispunjenja neće biti otvarana „razvojna
poglavlja“ (pravosuđe, prava i slobode itd). Za to vreme će usvajanje
suštinskih vrednosti evropskog puta (tj. sve ono što bi uredilo naše društvo i
državu u skladu sa njima) – biti odloženo.
Tvrda formula „prvo Kosovo pa sve ostalo“, u praksi znači da
je „sve ostalo“ sekundarno i na čekanju, što se vidi po nezainteresovanosti EU
za unutrašnje stanje u Srbiji. A stanje je takvo da se institucije i
demokratske slobode urušavaju velikom brzinom. Da bi bilo jasno o čemu govorim,
podsetiću koliko su specijalizovane EU službe temeljno pretresale Tadićevu
reformu sudstva. Takva bliska kontrola stanja institucija u Srbiji je nestala.
Više i ne znamo dokle se stiglo s tom reformom. Ali pouzdano znamo da se zbog
protesta advokata koji traje više od tri meseca, blokirajući sudove u Srbiji,
„doktor“ iz EU nije prijavio da posreduje u rešavanju tog problema. Utisak je
da to što sud u Srbiji ne radi ne interesuje službe Evropske unije. Poručuju
nam da se neće mešati i da takve probleme rešavamo sami. Tu skoro, u intervjuu
Blicu, nemački ambasador nam je poručio da ne čekamo samo spoljne investitore,
nego da se ekonomski razvijamo iz sebe samih – domaćim investicijama.
Tako bi trebalo da bude. Ali, u zemlju bez ikakve pravne
sigurnosti slabo će neko da ulaže – bilo domaći bilo strani investitori. Oko
uređivanja pravne države i institucija, očekivali smo pomoć Evropske unije.
Umesto toga EU agenda sada kaže da se o tome uopšte neće razgovarati dok se do
kraja ne ispuni kosovska agenda. Šta brine u ovom pristupu? Dok se kosovski
proces dovede do kraja (što po pravilu teče sporo, a možda se neće ni
dogoditi), Srbija će s ovom vlašću biti temeljno urušena, a to znači da će od
EU biti udaljenija svetlosnim godinama. Srbija će se preko Kosova približavati
EU, dok se po unutrašnjem propadanju od nje ubrzano udaljava.
Otuda i pitanje: Zar dobrosusedski odnosi Srbije i Kosova ne
mogu napredovati istovremeno sa forsiranjem razvojnih komponenti (nezavisno
sudstvo i pravna država, demokratija i sloboda medija), bez kojih nema
privrednog napretka. Zašto prvo samo Kosovo, pa sve ostalo, kada može i jedno i
drugo, kao jednako važno za Srbiju, region i EU. Razumljivo je da se priznanje
Kosova (neformalno kao „normalizacija odnosa“ a, kasnije, i formalno) traži od
Srbije za ulazak u EU. To je rečeno sasvim jasno. I građani i politički faktori
u Srbiji to veoma dobro znaju. Ono što nije jasno je zašto sve drugo mora da
čeka Kosovo? I da li bi odvojeni procesi mogli da se odvijaju simultano? To bi
za nas bila povoljnija varijanta.
Potpisivanjem Briselskog sporazuma u aprilu 2013. i njegovom
početnom realizacijom, Srbija je bila nagrađena dobijanjem datuma za pregovore.
Ali, stiče se utisak da je od tada napravljen loš kompromis: kooperativnost oko
Kosova omogućava nesmetano srljanje u autokratsku vladavinu i permanentno
ugrađivanje nacionalizma i kozervativnog rusofilstva preko svakodnevne medijske
kampanje. Kako inače razumeti tolike pohvale Srbiji i njenim „bolnim reformama“
kojih zapravo nema, sem ako se smanjivanje plata i penzija ne tretira kao
reforme?
Vladajuća SNS
preporučila se EU i SAD da će posao oko Kosova ona obaviti, mada njeni lideri
rečju to ne potvrđuju. Nikolić i Vučić imaju veliki nacionalistički kredit kod
građana Srbije, pa se, izgleda, poverovalo da će oni, bez opozicije i potresa,
obaviti kosovski posao. Vučićeva vlast je to očekivanje (uz tobožnju borbu
protiv korupcije) prevela u svoju šansu da nesmetano uspostavi autokratsku
okupaciju Srbije. U tome je i uspela. Svi oni spoljašnji „obožavaoci“, a takvih
je prilično, treba da potvrde da je on pravi i jedini spasilac Srbije. To se
otvoreno i kaže kad se vlast arogantno pita kako se opozicija, ti razbojnici,
usuđuje da kritikuje vlast koju ceo svet podržava. I kad na lokalnim izborima
batinaju kandidate opozicije, nema istrage, nema hvatanja i kažnjavanja batinaša,
nego samo pitanje „kako se usuđuju da nešto zameraju stranci koju podržava 62
posto građana na lokalnim izborima“.
Samo se u ovakvom kontekstu može razumeti spoljna politika
Srbije. Ona danas glumi Titovu nesvrstanu politiku, a u stvari služi kao naplatna
rampa korumpiranoj vlasti. Vučić je zadužen za celokupnu spoljnu politiku
(naročito za odnose sa SAD i zemljama EU), jer preko spoljnopolitičke
hiperaktivnosti on se potvrđuje kao vođa koji je dobro viđen u svetu. Dačić je
zadužen za interese Rusije. Inače se ne bi moglo objasniti zašto je uopšte bilo
potrebno da SPS uđe u ovu vladu. Javna je tajna da je mesto ministra spoljnih
poslova dobio po nalogu Moskve, baš kao i ministarstvo energetike koje je od
najvećeg značaja za instaliranje ruskog uticaja.
Kina i UAE su tu da se sklapaju netransparentni poslovi na
štetu privrede Srbije, ali na novčanu korist političke vrhuške. Kakve su to
posete šeika Muhameda-bin-Zajeda-al-Nahjana privatnim kućama predsednika države
i predsednika vlade? Šta se tamo dogovara, daleko od očiju javnosti? Već smo videli kako smo prošli sa tajnim
ugovorom za Er Srbiju. Do pomeranja novčanih interesa političke vrhuške prema
spolja, došlo je zato što vlast više ne može da računa na novac domaćih
tajkuna, čiji su poslovi uglavnom propali. Vladajuća vrhuška nema više odakle
da namakne novac za sebe, sem da se ugrađuje u poslove sa strancima. Čuli smo
od predsednika Nikolića da se i Fond „Dragica Nikolić“, isključivo puni iz
inostranstva. Ali se imena donatora ne smeju otkriti. Pitamo se zašto bi ih to
dovelo u nezgodnu situaciju, ako i sami donatori nisu neki korumpirani
muvatori.
Za održavanje na vlasti politička kasta koristi
izrabljivanje sopstvenih građana, tako što plaća na desetine hiljada partijskih
drugara koji se zapošljavaju u javnom sektoru (državnoj i lokalnoj
administraciji i javnim preduzećima i ustanovama). Privatni sektor je takođe na
udaru. Vlada iz budžeta dodeljuje novac opštinama u kojima vlada SNS, da bi se
kupovali glasovi građana i tako održavao destruktivni sistem partijski
korimpirane države. Ali, ni to nije dovoljno, jer se treba sakrivati od očiju
javnosti. Zato je sloboda izražavanja i medijska nezavisnost pod najvećim
pritiskom. Tome treba dodati širenje straha od otpuštanja i nemaštine,
političke nestabilnosti kroz neprekidne rekonstrukcije vlade, ali i politički
sadizam i aroganciju od koje je vlast Aleksandra Vučića obolela.
Kako se glavni lideri svađaju oko novčane dobiti i kontrole
javnih resursa, svaki čas se u javnosti postavlja pitanje da li su Vučić i
Dačić u svađi i naročito, da li su se Nikolić i Vučić razišli. Pripisuju im se
različite političke pozicije, posebno oko Kosova. Tako je ovih dana predsednik
Nikolić izašao s pričom kako on priprema novi plan za rešavanje Kosova.
Predsednik se isprsio do kraja, rekavši da ne damo Kosovo (iako ga odavno
nemamo sem u ustavnoj preambuli), jer ovdašnji građani više vole da budu
siromašni nego da njihovi političari neformalno ili formalno priznaju Kosovo.
Kako ja to razumem? Nikolić uskače u igru oko Kosova kada
hoće da pripreti Vučiću zato što njegovi tabliodi neprekidno špijuniraju i
napadaju njegovu ženu i njen dobrotvorni fond. On zna da će razlike oko Kosova
Vučića dovesti u nezgodnu situaciju pred nastavak dijaloga sa Prištinom, koji
su već zakazani za februar mesec. Ako će Vučić biti taj koji će „neformalno“
priznati Kosovo (formalno priznanje je već relativizovano i proglašeno manje
važnim), Nikolić će ga proglasiti izdajnikom; ako pak ne prihvati
„normalizaciju“ sa Kosovom, više neće biti aplauza za njegove „reforme“. Neće
više važiti trgovina: za kooperativnost oko Kosova, pravićemo se da ne vidimo
Vučićevu šarlatansku vlast. A ako se sruši Vučić, srušiće se i Nikolić. Zato se
oni uvek na kraju dogovore da im je bolje da se drže zajedno.
Ako se Kosovo konačno svari, a Srbija do kraja uruši, ostaje
pitanje – šta posle? Onda će možda krenuti ona poglavlja koja rade za građane.
Najbolje bi bilo da oba procesa teku simultano i za to se ja zalažem. A možda
se desi da se i normalizacija zakoči i Srbija uruši. Ovde se najgori scenario
ne može isključiti. U tom slučaju, od onih korisnih poglavlja sigurno ne bi
bilo ništa. Ako ne može da se bira najbolja varijanta za nas, a trebalo bi da
može, onda je ipak bolje držati se EU agende, makar koliko ona bila mučna za
demokratsku javnost i škodljiva za brži ekonomski i demokratski razvoj Srbije.
Nema komentara:
Objavi komentar