A Szegénység Világnapjára - Дан борбе против сиромаштва

A Szegénység Világnapjára 

Írta: L. Ritók Nóra

        

Ezen a héten többet foglalkozott vele a sajtó, hiszen most volt a szegénység világnapja. Ilyenkor kicsit beleborzonganak a hírolvasók a világ különféle országaiból származó fotókba, és mindenki szerencsésnek érzi magát, hogy nem ott él, és nem szegény.

Nekem kicsit más. Más közel menni, és megpróbálni segíteni. Naponta.

Napok óta nem hagy nyugodni pl. egy finom figyelmeztetés. 

Az egyik telephelyünkön a cserépkályha fűtéséhez tűzifát vásároltunk, és be akartuk tenni a kályha mellé, hogy kéznél legyen. 

Akire a fűtést bíztuk, figyelmeztetett: ne tegyük, tavaly ők is elől hagyták, és a gyerekek elhordták haza. Mindig csak egyet-egyet, a táskájukban. Vitték haza.  A tűzifát. Mert otthon nagyon kell, és nincs elég. 

Ennyit változott a világ: a múlt század elején a gyerekeknek kellett vinni egy-egy kugli fát az iskolába. Ma onnan viszik haza.

Napjainkban félmillió ember él mélyszegénységben Magyarországon. Gyerekek is. Családok. És magukra maradt öregek.

Ki tartozik ma nálunk ebbe a csoportba?  Talán azok, akiknél most voltam.  Akik az uzsora elől menekülve jöttek, messziről, egy szál ruhában, négy gyerekkel, és most boldogok, mert beengedték őket egy komfort nélküli lakatlan házba.  

Ahol már délután félhomály van, áram nincsen. Bútor sem, csak a csupasz falak, szőnyeg sem, a hideg betonon álldogáló gyerekek önfeledten majszolják az almát, amit a kezükbe nyomok. 

Semmijük sincs.

Vagy a másik, aki szintén egy komfort nélküli házban megtűrtként él, egy keskeny ágyon alszik a nagyfiával, és a másikkal, a picivel. 

Akit még szoptat, de már nem sok teje van, inkább csak azért, hogy megnyugodjon a kicsi. Ha éhes. 

Ma tápszert vittünk neki, és kiváltottuk a gyógyszert, amit az ótvar kezelésére kapott kisebesedett kis arcára és kezére a gyerek. Az asszonynak nem volt pénze rá.  

A házban laknak még, mások, egy szobában mindannyian, mert egy kályha van, látom, a csökött kis kukoricacsövekkel fűtenek, amit a betakarítás után keresgéltek a földeken. 

A jövedelmük összesen nem tesz ki egy normális fizetést. 

A felnőttek csendben, fásultan ülnek a sötét szobában, már gyertya sincs. Teljesen esélytelenek egy kártyás villanyóra felszerelésére. 

Az most 80-100 ezerbe is belekerül.

Esetleg az, aki írt nekem a héten a facebookon, hogy segítsek, mert megfullad a köhögéstől a kicsi, de képtelen kiváltani a felírt gyógyszert. 

És nem tud kölcsön adni senki, nem ad már, csak kamatra, akinek van, de a többségnek nincs. A 22 800 Ft-ból nem futja még segítségadásra is.

Aki két halmozottan fogyatékos gyermekével valaha házvásárlásra vett fel kölcsönt, svájci frank alapút, mert azt ajánlották nekik, és már rég nem bírva fizetni a részleteket várja a végét, az árverést, és nem tudja, hova megy majd, a két magatehetetlennel, meg a többivel, már csak az imában hisz, hogy majd az segít.

A másik már túl van ezen, szerencsésnek érzi magát, hogy bérelheti a saját házát, ami már nem az övé, de örül, hogy maradhatott. 

Segítséget kér ő is, a középiskolás két nagylánynak nem bírja befizetni az ebédet, mire hazamennek, már szédelegnek az éhségtől, és otthon sincs mindig ebéd.

És ott vannak a kisebbek, akiknek mindig nézzük a lábbelijét, annak is, aki a hirtelen jött októberi hidegben még nyitott szandálban ment suliba, a méret kicsit nagy volt, és a fazon sem kisgyereknek való, kicsit billegett a magas sarkokon, de neki legalább van. A másik otthon maradt, mert elszakadt az is, ami volt.

Vagy azok, akiket mi viszünk először távolabbra a falutól, felnőttként is, akik közül sok úgy nőtt fel, hogy nem volt múzeumban, moziban, nem ült villamoson, nem lépett mozgólépcsőre, aki a színházban elhiszi, hogy tényleg víz van ott, és bálna úszik benne. 

Aki velünk van felnőttként is először a fővárosban, vagy állatkertben, és élőben most látott még majmot, alig tudott betelni vele. Aki velünk eszik először banánt, és lát angol wc-t. Aki sosem zuhanyozott. 

Nem volt uszodában, sosem viselt fürdőruhát, és nem ismeri a hajszárítót. Akit bezárt a szegénység egy kultúrkörbe, ahol mások a természetességek, és soha meg nem érintheti meg őket olyasmi, ami a másik világhoz tartozik.

Aki sosem vesz csirkecombot, ő a csirkefarhátig ér el csupán, meg a zsírnakvalóig, vagy a húspépig, esetleg a gondosan fóliázott szalámivégekig, amit más a kutyájának vesz meg. 

Aki nem ismeri a salátákat, gyümölcsöt sem tud venni, és max. két tojásért küldi a gyereket el a boltba. 

Aki örül, ha más kidobott szemetében visszaváltható üveget, fémdobozt, még jobban, ha ehetőt talál. 

Oldalakon tudnám ezt sorolni, sorban jönnek fel bennem arcok, helyszínek, élethelyzetek, ami mind a szegénységhez kötődik. 

Ma, Magyarországon.

Ők azok, akiket hatalmas szakadék választ el ettől a sikerkommunikált világtól, és akiket nem jó látni azoknak, akik elhiszik, és elhitetik, hogy minden rendben van, és aki láttatja, az nem érti a lényeget. Azt, hogy ez az ő személyes döntésük csupán.

Ami ellen ugye mások, akik nem szegények, nem tehetnek semmit. Miért nem dolgoznak ott is, ahol semmi sincs? Miért nem utaznak a semmiből oda, ahol van munka? És egyébként is miért nem tanultak annak idején valami rendes szakmát?Amiből meg lehet élni?Az ugyebár mindenki előtt ott volt…. És miért élnek úgy, ahogy?

Mindenki azt viszi tovább, amit otthon kapott. 

Amit az élet, a közeg, az intézményrendszer a szülőknek megadott, azt adja tovább. A szegény a szegénységet.

Vele a tehetetlenséget, a tanulatlanságot, a betegséget, a nyomorúságot. A lehetőségeket nem látja.

Az akarat kiveszett belőle.

És nem azért, mert így szereti. 

Hanem mert nem tud mást. 

És nem tud mást átörökíteni sem.

Muszáj segíteni.

(Forrás: hvg.hu/ nyomorszele.blog)

Дан борбе против сиромаштва

   

Постед би: Л. Рито Нора 

      

Бавио више са новинарима ове недеље, као што је то сада био пре сиромаштво у свету. У том случају, мали белеборзонганак вести читачи фотографије из разних земаља света, и свако осећа срећан што је жив није тамо, а не сиромашни.

Ја сам мало другачија. 

Остало је да се приближи и покушати да помогне. Дневни.

На пример, не оставља за одмор дана. Суптилно упозорење. 

Једна од просторија каљеве пећи за грејање огрева смо купили и ми смо желели да поред ставити на шпорет да буде при руци. 

Кога смо напустили грејање, упозорио: Не дајте прошле године су напустили фронт, и понесе децу кући. 

Увек једна за сваки од њихових кеса. Одведен је кући. Огревно дрво. 

Јер дом је мора и нема довољно. 

Дакле, много тога се променило у свету: на почетку прошлог века имала да се секли дрво у школи за децу. 

Данас донео од куће.

Данас, пола милиона људи живи у екстремном сиромаштву у Мађарској.

Деца. Породице. Стари и оставили на миру.

Ко спада у ову групу овде данас? Можда они који су сада били. Они који су побегли на зеленаштво дошао издалека, танка хаљина, са четворо деце и сада је срећан јер су их признали у напуштену кућу без погодности. Где је поподне сутон, нема струје. Намештај не само голи зидови, нема тепих, хладан бетон спрат стоји мајсзољак децу напустити јабуке, које траг своје руке. Они немају ништа.

Или други, који такође живи у кући без погодности модерног мегтурткент, уским кревет за спавање у великом сину, и други, мало. 

И даље дојење, али ја немам пуно млека, већ само да смири своју мало један. Ако сте гладни. 

Данас, формула је примењена на њега, а он је рецепт добила третман за Тинеа болно мало лице и руке деце. 

Жена није имала новца за то. 

Још увек живе у кући, и други, сви у једној соби, јер постоји шпорет, ја могу да видим кукуруз рунтед мале цеви се загревају, гледаш у пољима након жетве. 

Укупан приход не представља нормалну плату. 

Одрасли су тихи, нумбли седи у мрачној соби, немам свећу. 

Апсолутно нема шансе припејд инсталације електрична бројила. Сада 80-100 стога такође бити укључени.

Да ли особа која је написала да ми ове недеље на Фацебоок да помогне, могло би се гуши мало кашаљ, али не може да изазове преписаних лекова. 

А ви не можете дати ником кредит, нема само интерес који има, али већина не. £ 22,800 из отвореног не може себи да приушти више помоћи.

Ко је два вишеструко инвалидно дете икада узети кућу, за кредит од ЦХФ главног пута, јер је понуђено да им, а они су дуго били бирва плаћања чекали крај аукције, а не знате где ћете ићи, два магатехететленнел, број , Ја само верујем у молитви да ће помоћи.

Други је изван тога, осећај среће да изнајме неки од своје куће, која није његова, али је срећна да преживи. 

Она тражи помоћ, две средње школе девојке не могу да поднесем да плати ручак, пре одласка кући, ја сзеделегнек глад, и даље не вечера код куће.

А онда, ту су мањих који увек погледајте обуће, чак и они који су изненада дошли у октобру хладно чак отворене сандале ишао у школу, величина је мало велика, а момак чак и мала деца са мало клатећим у високим угловима, али он бар има . 

Други је остао код куће, јер је одвојен од онога што је било.

Или оне које смо пријавили за први пут далеко од села, као одрасли, од којих су многи одрасли, то није био музеј, биоскоп, не седи у трамвају, а није ушао степеницама ко верује позориште да заиста води тамо, и китова плива у њој. 

Свако ко је одрастао са нама по први пут у престоници, или у зоолошком врту, а сада живе видели мајмуна једва могао добити довољно њега. 

Свако ко једе банане са нама прво и видети енглески тоалет. Ко никад обасути. Није било базен, нисам носио купаћи костим и није упознат са феном за косу. 

Затворио сам круг сиромаштва у култури где су људи природно, и никада их додирните је то нешто што припада неком другом свету.

Ко никада није изгубио батак, она стиже и до цсиркефархатиг само, на зсирнаквалоиг или месо целулозе, или пажљиво умотан сзаламивегекиг узмете пса на другог. 

Они који нису упознати са салатама, воће не може се узети, а макс. два јаја потиче пошаљете дете у продавницу. 

Свако ко је срећан када други око због расипања повратне боце, конзерве, још боље ако можете пронаћи добар оброк. 

Сајтови који би могао бити наведене, посебно долази до ума лица, места, животним ситуацијама, која је везана за оба сиромаштва. 

Данас, Мађарска.

Они су ти који су раздвојене огромним јаз из сикеркоммуникалт света, а који нису лепо видети оне који верују, и да поверујемо да је све у реду, и да чини да изгледа да не схватају суштину. 

Чињеница да је ово његов само лична одлука. Шта је против осталих који нису сиромашни, не може да уради ништа. 

Зашто не раде у областима где не постоји ништа? Зашто не путују ниоткуда где радите? И поред тога, зашто не ништа научили током редовног професије? Из које можете учинити? Иако је било ту пред свима .... 

А зашто они живе пут?

Свако ће носити имаш кући. Шта је живот, медији, институције дати родитељима да прецизира даље.

Сиромаштво сиромашних. Са њим беспомоћно, необразовани ослањање, болести, беде. 

Могућности не виде. 

Воља је отишао од ње. 

И не зато што су толико воле. 

Али они не знају ништа друго.

А ви не можете помоћи, али да се изрекне било.

Потребна ми је помоћ.

(Извор: хвг.ху / ниоморсзеле.блог)