Ljiljana Božić
PRVI SNEG
Bagrem se moj zabeleo,
od snega koji je pao,
kao da je procvetao,
samo za mene,
na pragu zime.
Zazmurim,
prolece zamislim,
da miris bagrema osetim,
pa oci otvorim,
oci pune neznosti,
pa srcem punim radosti,
milujem bagrem,
pahuljama okicen,
samo za mene.
Sreca mi tece kroz vene,
tako mi malo treba,
samo da se bagrem zabeli
i ja sam srecna,
srecna do neba!
Kroz prozor gledam
u svoje bagrenje,
umesto ruza,
pre mnogo godina,
posadila sam njih,
iz ljubavi,
koju sam od malena
gajila,
prema bagremovom cvetu
i njegovom mirisu.
Jedan od njih,
koji sa prozora ugledam,
kako oci otvorim,
meni najdrazi,
sto bese svedok nase ljubavi,
stane u svaki ispisan stih,
o meni i tebi.
Hvala nebu,
na poklonu,
sto bagrem moj,
prekri pahuljama,
pa mi beli pred ocima,
kao usred proleca.
A mene,
obuzela sreca,
pa sve u meni peva
i na ljubav mirise.
Ljiljana Božić
Nema komentara:
Objavi komentar