Radojka Sartori
DETE MOJE
Dete moje, da ti znaš kako je nama bilo, ne bi tako
govorila. Mučili smo se i mi, što smo u Titovo vreme živeli.
Tvoj otac se namenjao poslova, selili smo se iz grada u grad. Jedva se smirismo ovde.
A da ti ne pričam o tome da ja nisam mogla da radim, nije imao ko drugi da čuva troje dece.
Otišli smo sa sela u grad, u privatan stan, babe i dede ostale u brdima.
Nismo imali mira od raznih gazda deset dugih godina.
Dobismo stan tek kad posla tvoj otac pismo Titu. Bog da mu dušu prosti, brzo nam je odgovorio. Veli on u pismu da nam se odma dodeli neki stan il kuća jer troje dece imamo.
Kaže on još da radnik ne sme da se muči po tuđim uđericama. Ne prođe ni mesec dana od kako stiže u firmu njegov odgovor, dobismo rešenje za stan. Tu jesen se i uselismo.
Al radnik ti je bio siroma uvek. Šila sam vam odeću na staru mašinu tolike godine.
Onda dadoše na otplatu, preko firme, mašine za šivenje, nove, Bagatove. E, jesam joj videla vajdu! Sve sam zavese po kući sama sašila, svu posteljinu promenila. Kupismo nov nameštaj, al isto na otplatu.
Bogami se stiskalo skoro dve godine. Skrpismo jedva, od nekog prekovremenog rada, za auto. Kupili smo “dijanu”.
Otvorimo leti krov, pevamo u glas i obilazimo rodbinu… bilo je i lepih dana. Nismo se nešto hranili, štedelo se.
Moradoh da kupim onaj zamrzivač od trista litara, da ćuškam u njega kad meso preko sindikata dobijemo, da se nadje dok se ne sete opet nešto da daju.
Šta je polutka… ode čas! Kad dodje 29-ti… sila božja se izede! Al, dobro. Jedan je to dan u godini, ne može se štedeti za 29-ti, kad svi slave. Ma, nije bilo lako.
Vi kažete da smo imali besplatno školovanje, besplatno lečenje…. jeste. Imali smo to, al se odvajalo za to od plata,nije to bilo džabe.
I za stan, davali smo od plata u stambene fondove. Dobijali uvek, pre radnika , oni lezilebovići po kancelarijama i sindikatima.
Borio se Tito i protiv toga… al ko će nesita naranit i od kera meso branit… Vi ste sad neradnici. Niko ne radi, sve fabrike pozatvaraste. Oćete leba bez motike. Ne štedite ko što sam ja štedela.
Malo u ostavu, malo iz Rumunije sudova, veša i posteljine u orman, malo mesa u led… pravila se zimnica… iiihaj!!! A vi? Ništa. Sve bi da kupite. Sve bi na gotovo. Živite kod roditelja, u njihovim radničkim stanovima.
Zaposlite se, radite, platite sebi stan… idite u inostranstvo ako vam ovde ne valja. Naši su bogami, ko je god hteo više, išli preko bare.
Pa, kad dođu preko leta, puni para ko žaba blata… Gledali smo u njih i zavideli… mi što smo ostali… a nismo morali. Nego, dade nam Tito ovaj stančić, taman kad smo se premišljali. Dete moje, mora da se radi… a ti izgubi silne pare i godine na tom fakultetu.
Možeš dupe s tom diplomom da obrišeš sad. Visiš na birovu pet godina… a da si mene slušala, da si za frizerku završila i otišla u Kanadu… kerove da si šišala imala bi sad bogatstvo!
Tvoj otac se namenjao poslova, selili smo se iz grada u grad. Jedva se smirismo ovde.
A da ti ne pričam o tome da ja nisam mogla da radim, nije imao ko drugi da čuva troje dece.
Otišli smo sa sela u grad, u privatan stan, babe i dede ostale u brdima.
Nismo imali mira od raznih gazda deset dugih godina.
Dobismo stan tek kad posla tvoj otac pismo Titu. Bog da mu dušu prosti, brzo nam je odgovorio. Veli on u pismu da nam se odma dodeli neki stan il kuća jer troje dece imamo.
Kaže on još da radnik ne sme da se muči po tuđim uđericama. Ne prođe ni mesec dana od kako stiže u firmu njegov odgovor, dobismo rešenje za stan. Tu jesen se i uselismo.
Al radnik ti je bio siroma uvek. Šila sam vam odeću na staru mašinu tolike godine.
Onda dadoše na otplatu, preko firme, mašine za šivenje, nove, Bagatove. E, jesam joj videla vajdu! Sve sam zavese po kući sama sašila, svu posteljinu promenila. Kupismo nov nameštaj, al isto na otplatu.
Bogami se stiskalo skoro dve godine. Skrpismo jedva, od nekog prekovremenog rada, za auto. Kupili smo “dijanu”.
Otvorimo leti krov, pevamo u glas i obilazimo rodbinu… bilo je i lepih dana. Nismo se nešto hranili, štedelo se.
Moradoh da kupim onaj zamrzivač od trista litara, da ćuškam u njega kad meso preko sindikata dobijemo, da se nadje dok se ne sete opet nešto da daju.
Šta je polutka… ode čas! Kad dodje 29-ti… sila božja se izede! Al, dobro. Jedan je to dan u godini, ne može se štedeti za 29-ti, kad svi slave. Ma, nije bilo lako.
Vi kažete da smo imali besplatno školovanje, besplatno lečenje…. jeste. Imali smo to, al se odvajalo za to od plata,nije to bilo džabe.
I za stan, davali smo od plata u stambene fondove. Dobijali uvek, pre radnika , oni lezilebovići po kancelarijama i sindikatima.
Borio se Tito i protiv toga… al ko će nesita naranit i od kera meso branit… Vi ste sad neradnici. Niko ne radi, sve fabrike pozatvaraste. Oćete leba bez motike. Ne štedite ko što sam ja štedela.
Malo u ostavu, malo iz Rumunije sudova, veša i posteljine u orman, malo mesa u led… pravila se zimnica… iiihaj!!! A vi? Ništa. Sve bi da kupite. Sve bi na gotovo. Živite kod roditelja, u njihovim radničkim stanovima.
Zaposlite se, radite, platite sebi stan… idite u inostranstvo ako vam ovde ne valja. Naši su bogami, ko je god hteo više, išli preko bare.
Pa, kad dođu preko leta, puni para ko žaba blata… Gledali smo u njih i zavideli… mi što smo ostali… a nismo morali. Nego, dade nam Tito ovaj stančić, taman kad smo se premišljali. Dete moje, mora da se radi… a ti izgubi silne pare i godine na tom fakultetu.
Možeš dupe s tom diplomom da obrišeš sad. Visiš na birovu pet godina… a da si mene slušala, da si za frizerku završila i otišla u Kanadu… kerove da si šišala imala bi sad bogatstvo!
Radojka Sartori
Nema komentara:
Objavi komentar