Betekintés a kilátástalanságba
Írta: Barlog Károly
Lakatos Menyhért Füstös képek című regényéről: „Nem
akartuk látni a jövőt, mint mondják, az nem jó…”
Meglehetősen későn találkoztam a cigány irodalommal.
Már ha van ilyen fogalom az irodalomban, illetőleg az „olvasáskultúrában”, hogy
későn.
Tény, hogy egyszer csak jött velem szembe a cigány irodalom, és én a
járókelők természetes kíváncsiságával megnéztem magamnak őt; stíröltem, na.
Főleg ezzel a(z olvasói, nem pedig tudományos) kíváncsisággal stírölöm ma is,
éppen ezért tőlem ne várjon senki dalt, pláne tanulmányt a magyar nyelvű roma
irodalomról.
Amit itt közreadok, legyen a játék kedvéért válogatott mondatok
halmaza egy olvasói naplóból.
Budapest egyik legizgalmasabb kerületében, a
Józsefvárosban (a közérthetőség kedvéért: Nyócker) van egy nem kevésbé izgalmas
iskola, amelynek főbejáratán át nap mint nap közlekedek ki-be.
Ez az iskola
egyike azon keveseknek (vagy tán az egyetlen?, nem végeztem kutatást), amely
cigány íróról kapta a nevét – Lakatos Menyhértről.
Amikor néhány éve egy
meghirdetett állásra jelentkeztem ebbe az iskolába, még fogalmam sem volt
arról, ki az a Lakatos Menyhért.
Később tudtam meg, hogy író. Nem célszerű
dicsekedni ezzel, de kezdetben a szándék legapróbb szikrája sem volt meg
bennem, hogy ennek a számomra ismeretlen cigány szerzőnek a műveit megismerjem.
Mert az irodalomban, ebben a hatalmas kertben való bóklászásaim során még
egyszer sem találkoztam a nevével, egyszer sem tolta senki az orrom alá
valamelyik könyvét, de még csak azt sem olvastam ártatlan lábjegyzetekben: a
méltatlanul elfeledett író… Bár ez utóbbi végképp elvette volna a kedvem
Lakatos Menyhért könyveinek olvasásától.
Engem valahogy elrettent ez a
„méltatlanul elfeledett író”-zás, mert általában gyanús helyről érkeznek az
efféle kijelentések.
Mindenesetre Lakatos Menyhért elfeledett író, és ennek
nem kellene feltétlenül így lennie.
Ha úgy vesszük, talán épp a feledés ellen
munkál a L’Harmattan kiadó kezdeményezése, tudniillik (vagy nem illik; magam is
nemrégiben szereztem az információt a szerző jogörököseitől) ők jelezték ama
szándékukat, hogy a teljes életművet kiadják.
Ennek a kezdeményezésnek első
mozzanataként 2011-ben megjelent a Füstös képek című, nagy sikerű regény.
A
Füstös képek egyébként idén ünnepli első megjelenésének harmincnyolcadik
évfordulóját. Ezek az újrakiadások pedig arra késztetik az olvasót, hogy újra
és újra elolvassa az adott művet, értelmezze a benne foglaltakat.
Nosza hát!
A Füstös képeknek olyan szentenciái vannak, amelyeket
mindig magunknál kellene tartanunk; a farzsebünkben, ha nem is szívtájéknál.
Mindenesetre legyenek kéznél, hisz’ olyan térségben élünk, ahol napról napra
szükség mutatkozik rájuk, ahol mindig újra kell definiálnunk, mit jelent
kisebbségnek lenni, és hogy miként lehet ezt a kisebbségi létet és magát a
kisebbséget megérteni, s ami nem kevésbé fontos: megőrizni.
Többek között éppen
ebben a megértésben, megismerésben van hasznunkra ez a könyv, de rögtön hozzá
kell tennünk, hogy mi nem pusztán a haszonra hajtunk, hanem az élvezetekre –
jelesül az olvasás örömeire – is.
Kezdhetnénk rögtön a regény nyelvezetével, mely
kétségkívül magával ragadja az olvasót.
Mintha egy Jókai-regény világában
mozognánk, jól megrajzolt figurák, veretes mondatok között.
Minden ízében
lélegzik ez a szövegtest.
Talán épp a jókais nyelv hatására tűnt a megíródása
idejében ez a regény avultnak, s noha a Füstös képek igazi siker volt az
olvasók körében, az irodalomtörténet-írás nem szentelt rá kellő figyelmet –
ahogy mondani szokás, kiszorult a kánonból, vagy éppen be sem került.
Nyilván
ezért nem értesültem korábban létéről jómagam sem – én, aki (sokszor) a
mindenféle kánonoktól megvezettetve választom meg olvasmányaimat.
És amikor ez
év januárjában egy beszélgetésre készülve próbáltam feltérképezni azokat az
ösvényeket, amelyeken azután majd beszélgetőpartnereimmel elindulhatnánk, azt
kellett tapasztalnom, hogy egy-két blogbejegyzésen, tanulmányon és Choli
Daróczi József megemlékezésén kívül alig van valami visszhangja Lakatos
Menyhért kultikus művének.
Mindenesetre számomra ez a megszólalásmód felettébb
megnyerő, mert talán csak ezen a „nyelven” lehet méltán bemutatni egy olyan nép
mindennapi életét, szokásait, kultúráját, gondolkodásmódját, amelynek a vérébe
tüzet rakott az élet1.
És tegyük hozzá még azt, hogy csakis Lakatos Menyhért
volt képes így bemutatni, aki rendkívüli érzékenységgel figyelte népe sorsát,
és ennek az érzékenységnek köszönhetően olyannak hat ez a regény, mint egy
precíz szociográfia.
A Füstös képek nevelődési regény, s bár
én-elbeszélőjének sorsa sokban hasonlít a szerzőéhez, nem célszerű
referenciálisan olvasni a művet.
Minden világ megformálja a maga embereit, és
minden ember a maga világát. Úgy élnek egymásban, ahogy tudnak, ahogy nekik a
legjobb – olvashatjuk egy helyütt.
Nos, bennünket épp ez a viszony érdekel –
kell, hogy érdekeljen –, mely ember és világ között fennáll, s az egyénben, az
egyén mögött ezt a világot kutatjuk bőszen.
Olyan világ ez, ahol még az apák,
nagyapák ifjúkori történetei éltek, ahol az időt nem hónapokkal, nem napokkal
mérték, hanem virágzással és lombhullással.
Azaz létezett az a fajta intim
kapcsolat természet és ember között (engedtessék meg nekem, hogy ilyen
elcsépelt mondatokat használjak), melyet az urbánus cigányság – nem tudom,
mennyiben érvényes kategória – csak hírből, vagy abból sem ismer.
Talán itt
lehet utoljára „egységben” látni a cigány kultúrát, melyet majd a huszadik
század eseményei – a folyamat a második világégéssel veszi kezdetét –
szétzilálnak.
A könyv részletes betekintést nyújt a cigány hitvilágba
– olvashatunk szellemjárásról és szelleműzésről, de megtudhatjuk például azt
is, hogy a „cigány szokások” tiltják a szemes terményből készült ételek
fogyasztását karácsony tájékán, mert a babona szerint ettől kiütéses lesz az
ember, valamint azt, hogy villámláskor a nőknek kendőt kell kötniük a fejükre,
s akit váratlanul lep meg a zuhé, az ruháiból tép fejfedőnek valót ilyenkor.
Az
anekdotaszerű történetek bővíthetik továbbá az etnoszexualitással kapcsolatos
ismereteinket is (a regényben nevezetesen termény, élelem ellenében nyújtott
szexuális szolgáltatásról olvashatunk).
Mindez nem véletlen, hiszen éppen
Lakatos Menyhért és barátai révén tudhatunk a legtöbbet a magyarországi
cigányság múltjáról és szokásairól – a szerző ugyanis a Magyar Tudományos
Akadémia ciganológiai munkatársaként tevékenykedett a hetvenes évek elején.
A hagyományok, a múltbéli események tehát hangsúlyos
szerepet töltenek be a műben.
Ennek ellenére a regény hősei (tulajdonképpen az
egész magyarországi cigányság) nem esnek abba a hibába, hogy csak a „múltban
éljenek”, de nem kérnek a jövőből sem, ehelyett az örök jelenbe ragadva
tengetik mindennapjaikat, és a bizonytalanságból, a kilátástalanságból
merítenek maguknak erőt.
Eszmélkedései során ezt a következőképpen fogalmazza
meg a főhős: A legnagyobb kilátástalanságban is van mindig valami megmentő, ha
más nem, maga a kilátástalanság.
Olyan könyv a Füstös képek, amelyet olvasnunk kellene –
utaltam rá a szövegemben korábban is.
Nemcsak belső igénye az embernek az, hogy
ismerje azokat az embereket, akikkel összetalálkozik az utcán, a közértben,
akikkel együtt csimpaszkodik a hetes busz vasán, hanem külső (hogy úgy mondjam,
társadalmi) követelmény is.
Az egymás iránti kölcsönös tisztelet és a másság
tiszteletének alapfeltétele a másik fél kultúrájának megismerése.
Annak, aki
hajlandó megismerni a cigányság gondolkodásmódját, szokásait, az ismeretek
hatalmas tárházát jelentheti ez a regény.
Olvassuk kellő figyelemmel!
(Forrás: Irodalmi Szemle, 2013.7 szám.)
Увид у безнађу
Цхарлес Барлог
Клупа Смокеи Мелцхиор сликају романа: "Нисмо
желели да виде будућност, како кажу, то није добро ..."
Упознао сам доста касно у циганске литератури.
То јест,
ако постоји таква концепт у литератури, или "читање култура" тако
касно.
У ствари, само једном је био Циганин литература према мени, а моја
природна радозналост пролазника погледао у њега лично; стиролтем НА. Посебно са
(ваши читаоци, него научни) радозналост су провере данас, дакле, не чекај ме
једну песму, а камоли студију Рома у мађарској књижевности.
Шта ја овде
доприносе, због игре је скуп одабраних фраза лог читаоце.
Једна од најузбудљивијих дела Будимпеште, града Јосифа
(зарад јасноће: Ниоцкер) је школа ништа мање узбудљиво, са главном улазу у
сваки дан на и ван.
Ова школа је једна од ретких, која је добила име Гипси
писца (или можда само један није урадио своје истраживање?) - Бравар
Менихертрол.
Пре неколико година сам се пријавио за посао објављен на овој
школи, није било идеја ко Клупа Мелцхиор.
Сазнао сам касније да буде писац. То
је непримерено да се хвалим о томе, али у почетку није имала намеру најмању
искру у мени да је мени непознат упознају дела аутора у Циганина. Јер
књижевност, она никада није наишао на име курса у овом огромном саду дангубите,
никад гурнуо никог под нос једну књигу, али ја не знам ни читати о недужним
фусноте: на неправедно заборављеног писца ... Иако ово друго потпуно су узела
расположење Бравар Мелцхиор књиге из читања.
Ја некако одврати овај
"неправедно заборављени писац"-инг, јер они обично долазе из сумњивих
локација таквих изјава.
У сваком случају, Бравар Мелкиор заборављени писац, а
то не мора неопходно да буде тако. На неки начин, можда ради против заборава
иницијативу Л'Харматтан, наиме, (или не одговара, ја такође недавно добио
информације о аутору јогорокосеитол) ама назначено желе да виде цео опус
објављен.
Први потез у овој иницијативи, објављен у 2011 од стране снимке дима,
веома успешног романа. Слике Смокеи иначе слави прву појаву тридесет осме
годишњице.
Ови реиздања ће завести читаоца да га чита поново и поново за тај
посао, разуме њен садржај. Дакле, само напред!
Смокеи слике су, а које су стихови које треба задржати
за себе, а џеп када не сзивтајекнал.
У сваком случају, јер "живимо у
региону где сваки дан постоји потреба за њима, који тек треба да се поново
дефинисати шта значи бити мањина, и како се то мањина постојање и мањина сам
разумео, и оно што је ништа мање важно: да се сачува.
Ово схватање, нарочито
када спознаја је корисно за нас у овој књизи, али морамо одмах да додам да ми
нисмо једини користи носили, али задовољства - наиме радости читања - као
добро.
Можемо почети одмах са језиком романа, који несумњиво
осваја читаоца. Ако желите да преместите Јокаи роман свет, између добро
нацртаних ликова, штанцање фразе.
Дишите му сваки педаљ тела текста.
Можда су
гледали у време мегиродаса овај роман су застареле, а иако су Смоки пицтурес
био прави успех међу читаоцима књижевне историје није посвећивало довољно пажње
због чамци језика - како они кажу, били искључени из канона, или једноставно
није био у . Очигледно, дакле, није имао претходно знање о постојању или себе -
ја, који (често) канон свих врста на располагању мегвезеттетве олвасманиаимат.
А када је у јануару ове године на разговор у припреми за покушавају да
испланирају путеве, који ће тада бити разговара са мојим партнерима да почнете
да тражите, морао сам да сматрају да један или два блогбејегизесен, студија и
Јожеф Цхоли Дароцзи само ван комеморација неког одјеци Бравар Мелкиор култа
ради.
У сваком случају, за мене је ово веома привлачна
мегсзолаласмод, јер то може само да буде "језик" може се с правом
представљен свакодневни живот људи, обичаје, културу, начин размишљања, који
гради ватру у крви елет.
И да би се чак да само Бравар Мелкиор је тако у стању
да покаже велику осетљивост ко гледао судбину свог народа, и због тога
осетљивост овог романа узрока као што су прецизно етнографским студијама
случаја.
Задимљеној имагес невелодеси роман, и иако је мој
судбина је много као наратора аутора, није примерено да прочитате
референцијални рад.
Цео свет у облику своје људе, а сви људи из самог света.
Они живе у једном другом, као што могу, најбољи начин за њих - може се
прочитати на једном месту. Па, то је однос ми је стало - треба да ме занима -
да постоји између човека и света, а појединац, индивидуа иза овог света
истраживање бесно.
Ово је свет у коме чак и очеви, дједови приче о младости
живео, где време не и месеци, не дани степен, али цвета и литтерфалл. То јест,
било је нека врста интимног односа између човека и природе (Дозволи ми да
таквих многа искривљена фразама које користим), који је урбано Роми - Ја не
знам како важи категорија - само по репутацији или не признати чињеницу.
Можда
на последњем "јединици" да бисте видели циганску културу, који ће
бити догађаји двадесетог века - процес сагоревања другог света почиње -
разбијена.
Књига пружа детаљан увид ромских уверења - можете
прочитати сзеллемјарасрол и сзеллемузесрол, али сазнали детаље као што су
"Цигани" навика забрањују жито добивеног о потрошњи хране око Божића
због сујеверја из ово ће бити осип човек, и да муње жене шал да веже своје
главе, а који неочекивано изненађена тешких тушевима, одећи поцепана од стране
капе интереса у овом тренутку.
На приче, као и проширити наше знање о
етносзекуалитассал и (нарочито роман усева, под условом сексуалне услуге против
хране могу наћи). Ово није изненађујуће, јер само тако Бравар Мелцхиор и
пријатеља може највише знају о прошлости и традиције Рома у Мађарској - када је
аутор запослен Мађарске академије наука циганологиаи активан у раним
седамдесетим.
Традиције прошлих догађаја тако провести у великој мери
у фабрици. Ипак, јунаци романа (у ствари, цела ромска популација у Мађарској)
не пада у замку само "прошлост уживо", али не питај будућност више,
али вечно сада заглавила Шта радиш све своје дане, а неизвесност око
килатасталансагбол нацртају себе силу .
У ово Есзмелкедесеи формулише на
следећи начин: протагонисту највише суморна стварност, увек постоји нешто
спаситељ, ако ништа друго, сама безнађе.
Смоки је књига слика, које би требало да прочита -
Указао сам у мом ранијем тексту. Не само интерне потребе људи који су свесни
људи ћете срести на улици, на пијаци, са којим пријемчив за Бус гвожђа, али
напољу (да се тако изразим, социјалне) услове.
Узајамног поштовања једни за
друге и да поштују различитост предуслов за разумевање културе друге стране.
За
оне који су спремни да уче цигански начин размишљања, обичаја, огромно
складиште знања која може да значи роман.
Читамо уз дужно поштовање!
(Извор:. Литерари Ревиев, бр 2013.7)
Nebojša Vladisavljević
Nema komentara:
Objavi komentar