Mirjana Magura
VIOLINA STARA
Pesmu posvecujem Peri Petroviću,maestru violine..
Suzama tuge i razocarenja,
oplakujem san koji sam snivala
na stazama duginih boja.
Sumrak se tiho spušta,
čuje se zvuk stare violine,
koja tugu u očima otkriva.
Ne svirajte pesme tužne,
ja već ljubav, bolom plaćam...
Vilolina stara ne zavarava,
dodiruje moje tužno srce
i ulazi u dubinu duše.
Želi ona svojim dodirom,
bez prokletih para,
pesmom i zvukom
nadu u meni da vrati.
Oh, moje napisane pesme !!!
Sakupljene iz svetolsti snova,
napisane u besane, usamljene noći
i jutarnja budjenja bez ljubavi.
Tražeći utehu i večnost u vama,
u crno vas sve sada zavijam.
Oh, pesmo ! Ljubavlju napisana,
ti si slika, česta moja,
ti si mi verni drug u samoći bila.
Magični zvuci, iz sumraka,
ove noći u košmarnim mislima
podižu svu gorčinu u meni,
a ruke koje vas pisale zadrhte.
U njima držim istinu pravu,
što bol u grudima stvara.
Oprosti mi, voljena pesmo moja,
što slanom suzom te krasim,
ponizno, na kolena oproštaj tražim,
Usne, pune otrova i pohlepe,
namamiše vešto mene...
Violina stara miluje dušu moju,
želi svojim nežnim zvukom suzu,
gorku, sa lica mog da izbriše.
Pa da život, zanosnog pesnika,
ponovo, u meni probudi.
Pesme u svetlosti snova da radjam,
grehove neznanca u meni da praštam.
Žicom svojom grudi mi probije,
čarobnom muzikom me miluje,
i život novi u meni udahnjuje...M.M.
Autor :Mirjana Magura
Nema komentara:
Objavi komentar