ERIKA ALIZ BADIČ ( UČENICA 8. RAZREDA O.Š. )
SAMONIKLI CVET POLJANA
( ULOMCI IZ ROMANA ) ...
Leto je bilo uprženo. od sunca je trava već potpuno uvela i požutela. U preostalim lokvama posle sinoćnje kiše je voda naprosto vrila. Ipak sam kod svake lokve morala zastati, jer se Lutalica, naš krmak, u sve njih dobrano uvaljao. Odsutno sam mešala žitko blato sa prutom kojim samterala svinju, kada začuh da iza mene tandrču točkovi zaprege. Đurka Tolaš (“Perjar”* prim. prev.) i Ferko Čička. Nosili su ukradena drva ispod sena. Pokušah odagnati Lutalicu s puta, ali on ni da makne, već se uporno valjao u lokvi punoj blata. Zaprega je bila već sasvim blizu. - Ales ! Rakovi ti utrobu izeli ! Pa ne'š više da oteraš ovu usmrdelu strvinu sa druma ? - izdere se čika Đurka, i ošine po meni kamdžijom. Na fijuk biča i krmak je žurno pohitao do svinjca. Dok sam stigla do kuhinjskih vrata, gde mi je majka čerupala pile, trag biča na koži je već otekao kao prst.. .............................................. Bilo je kod nas i drugojačijih Cigana. Stanovali su na drugom kraju sela, kod vodotornja. Kažu, nedavnosu se uselili tu. Pre su živeli u Soknjavelđu ( Dolina Suknje * prim. prev. ) u zemunicama koje su ukopali u zemlju, bez vode, struje, bilo čega. Nije to bilo tako davno, možda pre petnaestak godina, ili ni toliko. Nosili su mnogo sukanja, i žene zabrađene u marame su pušile lule. Ženili su se među sobom. - Beaši – govorili su o njima sa nipodaštavanjem. - jedu crkotinu. U zoru izlaze do jame za crkotine, sa kolima u koja je upregnuto magare, ili biciklom – plećkali su o njima počesto. Ovo je istina, često sam to viđala. Iz našeg povrtnjaka se vidi dotle, i vidim kako crknutu životinju sakrivaju pod senom, ili kukuruzom. Jedan ovakav dečko je i išao sa mnom u razred. Ispričaću kako sam ga upoznala. Čuvala sam guske na ulici. Videla sam da jedno dete juri nagore uz put, kao da ga gone. Stiže do nas, i upita: • Ti si ćera onog čoeka koji naganja krmče ? • Ja – odgovorih. • Onda mi daj dvajcet forinta ! • Čemu ? • Ne davaš ? • Ne ! - na ovo se okrenu, i pođe nizbrdicom. • Hej ! - povikah za njim. - čemu dvadesetica ? • Davaj dvajcet forinta, pa ćem ti kazam ... Ušla sam po novce, dala sam mu. • Pa, čemu ? • Reče oni čoek, koji buška ruperde, da ćem da dobijem dvajcet, ako kažem da će sutra da žari njegova krmača – pa metne novce u džep i pohita nadole... ( Primedba prevodioca : Erika Aliz Badič je knjigu napisala kao učenica osmog razreda. Jedan njen odlomak je poslala na konkurs web-stranice “Rromnet”, gde je taj odlomak i obljavljen, i zamećen kao veoma uspelo delo. U našem listu smo objavili dva ulomka iz tog odlomka... )
prevod: Ištvan Farkaš
Nema komentara:
Objavi komentar