ESEJI - 4 - Koliko znamo svoju istoriju ? Ištvan Farkaš- SIGF -

Ištvan Farkaš- SIGF -

Koliko znamo svoju istoriju ?

Naravno, znati svoju istoriju znači znati čvrste, nepobitne, u svakom trenu dokazive činjenice, posedovati kako materijalne dokaze u vidu etno-arheoloških nalaza, tako i pisane spomenike svog bitisanja. Romi imaju za sada veoma malo toga, a i to su uglavnom zaostaci svedočenja drugih naroda o nama. Ipak, znati svoju istoriju nikada ne može i ne sme biti iscrpljeno ukazivanjem na materijalne tragove, niti kod jednog naroda. Naročito ne kod Roma. Neotuđivi deo istoričnosti jeste i mora biti i kulturološko nasleđe, i ono se isto tako mora uzeti u obzir pri učenju samog sebe. Na žalost, mi ne znamo ni o tome puno. Ne znamo šta lingvistika govori o našem poreklu i egzodusu. Ne znamo šta naša mitologija zbori o dešavanjima koja su nas zadesila. Ne znamo šta naša kuhinja priča o vremenu našeg naseljavanja na prostore gde se trenutno nalazimo. Ne znamo šta naš folklor poručuje o susretima sa drugima i kvalitetu-smernici tih susretanja. Ne znamo kako naša muzika svedoči o ekonomsko-socijalnim uslovima našeg bitisanja. Tek ogrebemo neka saznanja, tek učimo sebe.

I od kada su minule logorske vatre u čergama, otkada smo mahom postali Romi-stanarice zaboravljamo kap po kap sebe. Tome su uveliko doprineli i protivromski zakoni određenih vladara, peioda, pa i naselja, kmetova, ali i romski zakoni «Rromani krisa» (vrhovnog saveta i zakonodavstva plemena), koji su sa jedne strane zabranjivali mešanje sa drugima, i oduzeli mogućnost saznavanja-obrazovanja našoj deci, a sa druge strane učili – prilagodi se, prikrij se, i tako ostani Rom. E, pa mi smo se prilagodili, protajili, maskirali onim osobinama i vrednostima sredine koji su bili gori od našeg, a ostali Romi u onome u čemu smo mi bili gori. I sad, ne znamo svoju istoriju, a možda bi nas mogla poučiti ponečemu. Možda bi mi mogli druge ponečemu poučiti. 
Na primer, ekonomski oslabljene zemlje tome, kako opstati bez većih duševnih trauma i stresova. Na primer, posvađane komšije tome kako se pomiriti, nalazeći zajednički interes i vrednosti. Na primer, zagovornike interaktivne nastave tome kako brzo i lako preneti znanje. Na primer, turiste tome kako se uči strani jezik na nivou maternjeg. A to sada ne možemo, jer ne znamo svoju istoriju. Ne znamo sebe. Pa sada mi zapadamo u sve veću bedu. Pa se sada mi svađamo i gložemo. Pa sada mi učimo sa ogromnim mukama. Pa sada mi podjednako loše govorimo i jezik sredine i svoj maternji jezik. Pa nas sada uopšte nije briga za jučerašnjicu našu, i ne znamo kako napredovati sutra, kako i šta planirati, živimo za danas. 
A i to je nam se čini ogromnim uspehom kada ujutro znamo šta ćemo raditi u podne. Istorija, kome to uopšte treba....
      
Tradicionalizam – dobro zaboravismo, loše se uporno nameće !

U stvari, gore sam slagao malo, jer se mi uporno držimo svog etnoistorijskog nasleđa,  i govorimo svojoj deci za neke pokušaje promene u mentalitetu «šta će ti to, ni meni nije trebalo, nisam to radio, znao, tražio, pa ipak, evo me tu...» Da, ali kako ? 
I da li mi volimo svoju decu, kada im namenjujemo isto takav život ? Naravno da ih volimo, samo što nas je ophrvala statičnost, postali smo učmali, nepokretni, inertni, obeznađeni. 
I pozivajući se na tradicije pozivamo se na neke preuzete vrednosti, nametnute kalupe, koje su davno obezvređeni i izumrli kod onih od kojih smo ih preuzeli. 
Tako mi postadosmo čuvari tuđih vrednosti, stavova, mentaliteta koji su svojevremeno verovatno i bili poželjni, napredni, ili bar neminovni, dok ih vreme i društveno-socijalno okruženje nije pregazilo. 
Recimo, zemunice su nekada bile vrhunski primer funkcionalnog stanovanja, a ko sada stanuje u zemunicama ? 
A mi smo zbog njih zaboravili naše «montažne kuće, kampove, letnjikovce», san mnogih urbanizovanih građana... ne, tu sam se prebacio, ipak nije isto «Cerha», kola sa arnjevima i supermoderno opremljen arktički šator, tek je princip isti. 
Ali, molim vas, najiskrenije, da morate birati, šta bi odabrali: vlažnu romsku zemunicu, ili šator koji danas koriste istraživači. (- Uzgred, ja bih norvešku montažnu baraku, i šta mi zima može...). 
I tako, čuvamo tuđe i svoje loše, a svoje dobro smo odbacili, tuđe nam ne treba, nije trebalo ni našem babi, pa je ipak tu...    

nastaviće se ...