Ištvan Farkaš - SIGF -
Pismo po glavi stanovnika
Taman sam se ponadao da sam se uspeo otrgnuti od neke naučne suvoparnosti, a ono – pismo. Pismo, neophodan instrument obrazovanja i obrazovanosti, uslov napretka. Pismo koje imamo a nemamo. Jer u ovom trenu postoji predlog standardizovanog pisma, latinično pismo prilagođeno predlogu standardizovanog romskog književnog jezika, i ono se u svetu, poput tog jezika sve više usvaja i koristi. U njih je ugrađen princip potpune romske multikulturalnosti, jer su sačinjeni naporima stručnjaka-lingvista ravnopravno koristeći i izvorne romske reči i izraze i reči iz mnogih dijalekata, a odabrano je latinično pismo jer većina sveta koristi neku varijantu latinice. Dakle pismo imamo. Imamo a nemamo, jer veliki broj naših elitnih pisaca ( - uzgred imamo veoma dobre pisce), naučnika ( -uzgred, imamo naučnike svetskog glasa !!!), novinara, učitelja... koristi i nameće svoju verziju pisma, koje jeste romsko, ali ili je transkripcija preuzeta iz lokalne dijalektičke (romske) ili jezičke (neromske) sredine, ili je u potpunosti prilagođeno romskom književnom jeziku, ali nelatinično, samim tim i nečitko većini Roma i neroma u svetu. Uz ovo, još uvek opstaje, mada samo u naznaci, i izvorno romsko pismo «Patrin», simboličko-hijeroglifsko pismo, koje još mestimično koriste Romi-selice, i oni koji se nazivaju Travelersima. Pismo koje je bilo i u vreme opšteg korišćenja jednim delom ograničen-razumljiv samo pripadniku tog određenog plemena, i koje se najčešće nije zapisivalona hartiji, već bilo urezivano u kore drveća, plotove, kapidžluke, zemlju na rečnim obalama.... ne, ipak neću sada ulaziti u stručno-naučno promišljanje, zamarao bih i sebe i vas... (- uzgred, koga to ipak interesuje podrobnije, preporučio bih mu dela Marcella Courtiadea, Andreja Mrožeka, ili sajtove «Patrin», «Erionet», «Dzeno gendalos», «IRU»....)
Nisi sam
Gledam nešto, iz dana u dan, kako gradom prolazimo, neki od nas skrnavi, drugi čak i preterano ulašteni, neki sa galamom i vriskom i gurajući se i svađajući se sa prolaznicima, drugi tik uza zid, ćutke, zamišljeni, skoro sa strahopoštovanjem, treći zastajkuju sa drugovima, prodivane, jave se poznatima, nazovu dobar dan neznancima. Gledam i razmišljam – nisi sam. Nisi ni ti sam koji skrnav prolaziš, i vrištiš, i sablažnjavaš i smetaš, ali nisi sam ni ti koji se o zidove otiraš da nekom ne bi put preprečio, i za sebe samo živiš, o sebi samo brineš. Ne valja brate, ni jedno, ni drugo. Srećom, nisi sam ni ti koji sa društvom proćaskaš, posediš, i sa uglađenom građanskom kulturom daješ na znanje svetu da nas ima i ovakvih, da nas ima svakakvih, kao i drugih. A opet, mahom nas sve u ove prve torove guraju, u skrnave galamdžije, u prosjake koji spopadaju prolaznike, u one koji silom nameću svoju nemanštinu hrane i kulture ponašanja okolici. A vidiš, ni prosjaci nisu svi otimači novaca i spokoja našega. Mnogi od njih svojom pristojnošću iz dana u dan opominju ove nepristojne – nisi sam. Nisi sam ni u gradskom busu, ni na pločniku, ni u parku, ni na keju.
A onda zađem u okruženje naših, poput gljiva nabujalih udruženja, i gledam sa užasom ko, šta, kako radi. A oni mahom opsedaju organe vlasti, fondacije, humanitarce i kamče. Kamče za sve nas, i govore im naglas – nisi sam. I onda, kada nešto uspeju da ogrebu, odjednom zaborave na to «Nisi» i ostanu sami, samodovoljni, jer su to oni ogrebali, jer je to samo njihova zasluga. A raspodela tih paketića – onda su naročito sami. Možda daju nešto i svojoj deci, možda prodaju nešto svojim rođacima po «povoljnoj» ceni, a ostalo na tržište – ili, boljim slučajem, u narod, uz petnaestu naplatu «godišnje» članarine tog meseca, ili direktno na vašar. Na buvljak, fabrike, butike... Nisam sam i prinuđen sam da gledam to svakodnevno, i da ćutim. Nisam sam. A kako bih voleo da jesam, kada gledam ovako nešto.
I onda mi prekipi, i podžapam se s njima. I onda mi zagusti. I onda shvatim, koliko u stvari imamdrugova i prijatelja, koji pohitaju u pomoć, podrže me, ko koliko i čime može. Neko mi da kompjuter na uslugu, neko markicu za pismo, neko lepu reč, ono najveće što može dati. I razletim se svetom, zborimo tome da nismo sami, i o tome da ne smemo biti samoživi. I tako preumoran se vraćam kući, a na ulici me dočekaju deca onih sa kojima se džapam, zbog kojih se razlećem svetom. Dočekaju me trčeći mi u zagrljaj, otimajući se za moju pažnju, i ne mare da će ih očevi grditi i tući,i ne slušaju ih kada ih navode da mi napakoste. I dočekaju me majke te dece sa osmehom, ne mareći što će ih muževi prebiti. I zborim njima, i zborim svetu, i zborim sebi – brate, nisi sam. I počinjem da verujem u to.
Nema komentara:
Objavi komentar